Drama

Srceparajuća ”A Little Life”: Razarajuće remek-delo koje nije za svakog

By In

Pre tačno tri godine, kada sam tek pokrenuo blog, pisao sam o novoj knjizi Hanje Janagihare, A Little Life, i već od tada želim da je pročitam. Svi su tada pisali o njoj, i svi su je previše hvalili. Nadao sam se da će se knjiga ubrzo prevesti na srpski jezik da ne moram da je naručujem onlajn, ali onda je došao kraj godine, kada je isti taj roman nominovan za prestižnu Buker nagradu, a srpskog prevoda još uvek nije bilo. Sada, tri godine nakon toga, srpskog prevoda i dalje nema (apel izdavačkim kućama – evo prevešću je ja!), ali se moja draga prijateljica Kadira sa bloga Kadiaries setila šta je to što sam očajnički hteo da čitam, te sam dobio englesko izdanje. Mislio sam da će roman koji ima 720 stranica sitnog fonta biti jedan veliki poduhvat koji će trajati bar mesec dana, ali završen je nakon samo 8 dana. Bez ikakvog preterivanja, mogu da kažem da je A Little Life jedan od najemotivnijih i nadirljivih romana koje sam ikada pročitao, ali isto tako njegova tematika je toliko uznemirujuća i teška za čitanje da će mnogi odustati. Ova knjiga nije za svakoga, jer ko nema jak želudac za ono što sledi, i ne treba da je čita. Zašto je ovaj roman toliko kontroverzan?

Ovo je jedan coming-of-age roman, i prati živote 4 prijatelja od svojih dvadesetih pa sve do pedesetih godina – Džuda, Vilema, Džej Bija i Malkoma – njihov zajednički život nakon fakulteta, dvadesete godine, kao i način na koji oni fuknckionišu u svojim tridesetim i četrdesetim godinama. Vilem je glumac u pokušaju, fin i pošten. Džej Bi je jedini otvoreno gej lik u romanu, umetnik koji pokušava da se ostvari (mnogi su rekli da je ovo sledeći Great Gay Novel sa čim se apsolutno ne slažem jer je Džej Bi jedini gej lik u romanu). Malkom je frustrirani arhitekta. I tu je Džud, povučeni advokat, oko koga se vrti celokupna priča. Već od samog početka čitalac može da shvati da je Džud jedna misterija, i da nešto nije u redu sa njim, ali će se tek nakon stotinak strana otkriti da je ovaj roman u stvari o njemu i njegovom viđenju sveta.

Bez puno spojlera, Džudova sudbina je ono što karakteriše roman kao srceparajućim i izuzetno razarajućim. Polako shvatamo da je taj ’’mali život’’ upravo Džudov, i da Vilem ima ogromnu ulogu u njemu. Otkrivamo da se Džud samopovređuje već neko vreme i da je njegovo detinjstvo jedan veliki znak pitanja koji mi tek treba da otkrijemo kroz roman. Pratimo ožiljke na njegovim leđima, i upoznajemo se sa činjenicom da je imao jednu strašnu nesreću koja mu je izuzetno povredila noge. Naravno, niko od preostalih likova ne zna za njegovu prošlost, jer ima veliki problem da je ispriča, ali smo potpuno sigurni da je u pitanju nešto izuzetno strašno. Kroz ceo roman pratićemo uspone i padove predivnog Džuda, smejati se sa njim, plakati i boriti. Nekad će nas nervirati, ali na kraju krajeva, uvek će nam ga biti žao.

Upravo je Džudov život ono što veliki broj čitalaca neće uspeti da podnese. Ovaj roman obiluje scenama samopovređivanja, nasilništva, seksualnog iskorišćavanja i tuge – toliko da je i meni, koji mogu da podnesem sve te stvari, bilo potrebno da ostavim knjigu sa strane na nekoliko minuta da bih malo porazmislio o tome što sam pročitao. Nekad se ove scene čine previše, i nekoliko puta mi se desilo da pomislim Dokle više Janagihara, ali na kraju krajeva, sve što se dešava je, nažalost, nešto što je sveprisutno svuda, a posebno u Americi. U jednom intervjuu, spisateljica je napomenula kako je cilj knjige bilo preterivanje, preterivanje svega do te mere da se probude najveća empatička osećanja kod čitalaca, i zaista je tako. Znate kako često na knjigama piše da je baš ta knjiga koja izaziva i smeh i suze? E, pa ne baš. OVO je ta knjiga – 720 stranica bude osećanja straha, sreće, tuge, ogromne tuge, zatim najveće moguće tuge, i na kraju, žalosti. Mnogo kritičara uzima za zlo Hanji što je napisala jedan roman koji je isključivo o žaljenju glavnog lika, koga je naterala da toliko pati; mnogo kritičara je brojalo koliko puta je neko u romanu rekao ’’I’m sorry’’ opisujući roman kao melodramatičan i patetičan – ali glavni cilj ovog romana je buđenje empatije. Ovaj roman može da promeni živote, i čini mi se da to radi na odličan način. Niko, čak ni Ledena Kraljica ne bi mogla da ostane ravnodušna prema ovoj knjizi.

Roman je skroz ahistoričan. On pokriva 60-ak godina prošlog veka, ali mi nismo sigurni u koje vreme je radnja smeštena. Svi likovi komuniciraju preko telefona i mejlova, ali se 9/11 nikada nije desio (niti pomenuo), i jedina politička atmosfera u knjizi je politika između likova ovog romana.

A Little Life nije samo roman o prijateljstvu i odrastanju, kao što mislimo da jeste. Nije ni samo roman o patnji, kao što takođe mislimo da jeste. Ovo je roman koji podstiče priče o eutanaziji, smeštanju u psihijatrijske ustanove, pravdi, mentalnoj i fizičkoj snazi jednog tela. Šta je sve to što naše telo može da podnese, a šta je to što može mozak? I ko bi pobedio u tom dvoboju?

Ovo je jedna od boljih knjiga koje sam pročitao, ali da li bih je preporučio? Nisam siguran. Svaka preporuka ove knjige nosi neku dozu obaveze i odgovornosti, a zaista ne želim da budem odgovoran za Vaše mentalno zdravlje nakon ove knjige. Ukoliko nemate jak stomak za teške životne priče, možda je bolje da preskočite. Ako imate, izvolite, i verujem da će Vam se ovaj roman dopasti isto koliko i meni. Međutim, uvek možete sačekati TV seriju po ovoj knjizi koja je uplanu, ali daleko toga da će osećaj biti isti. Roman budi svakakva osećanja u nama, i zaista je kao da živimo jedan naš ’’mali život’’ dok ga čitamo.

Meni već sad izuzetno nedostaju i Džud i Vilem.


Knjigu možete poručiti ovde. Imate mogućnost da izaberete predivno američko izdanje, ili britansko (kao što imam ja – vidi se na slici dole).

https://www.instagram.com/p/Bg0fUspH1aS/?taken-by=bukmarkic