Drama, Ljubavni, svaštara

5 razloga zašto je knjiga ”Zovi me svojim imenom” bolja od (takođe odličnog) filma

By In

U, po mom skromnom mišljenju, blagoj konkurenciji Oskarovskih filmova ove godine, jedan od boljih mi je bio Zovi me svojim imenom, režisera Luke Gvadanjina, sa Armijem Hamerom i Timotijem Šalameom u glavnim ulogama. I to ne samo zbog fantastičnih predela Italije koje prikazuje, ne zbog savršene fotografije, već i zbog neverovatno dobro prenesenih osećanja ljubavi koja se bude između dva glavna junaka.

Jednog dana, nedugo nakon mog gledanja ovog filma, dok sam tražio romane na sajtu Book Depository, video sam da je ovaj film zapravo snimljen po istoimenom romanu Andrea Asimana, što do tada nisam znao. Knjiga je koštala svega 7 eura, plus je bila na popustu, a samim tim što obožavam da posedujem i knjigu ukoliko mi se svidi film, odlučio sam da je poručim. I mogu da kažem apsolutno sve, ali da sam se pokajao, to sigurno nisam. Knjigu sada možete naći i na srpskom jeziku u izdanju izdavačke kuće Štrik.

Ukoliko niste gledali film, odmah navalite. Priča je LGBT, ali to svakako ne bi trebalo da Vas odvrati od ovog podviga. Neki su opisali ovaj film kao ’’spor’’ i ’’dosadan’’. Možda. Ja tako film nisam doživeo, ali, iako postoje sporiji momenti, oni su dekorisani savršenom italijanksom prirodom. Ali opisati film kao generalno dosadnim i sporim znači nedovoljno prepuštanje emotivnoj atmosferi filma koja konstantno buja. Priča je smeštena u Italiji, pre tridesetak godina, kada u porodicu sedamnaestogodišnjeg Elija stiže gost, dvadesetčetvorogodišnji amerikanac Oliver, koji će sa Elijom i njegovom porodicom, zbog posla, provesti oko šest nedelja. Elio počinje da gaji posebna osećanja prema prezgodnom amerikancu – osećanja koja se sastoje od prvenstveno simpatija, strasti, požude, ali kasnije i ljubavi. Oliver i Elio se upuštaju u jednu ljubavnu avanturu, koja će biti turbulentna, emotivna, i, na žalost, vrlo slaba da preživi ono što život nosi.

Neuspele ljubavi su mi uvek bile slaba tačka, posebno ako je razlog njihove smrti bilo šta drugo što nije manjak ljubavi, a to me i ovde kupilo. Nevezano da li se radi o dva mladića, dve devojke, mladiću i devojci, starijoj baki i deki, sama činjenica da možemo sa nekim da imamo nešto što je božanstveno, a usred nekih drugih, manje bitnih, okolnosti, to izgubimo me posebno uznemiri. Iz tog razloga mi se ovaj film svideo, ova knjiga zaludela i na kraju potpuno emotivno uništila. Sada bih svakako preporučio knjigu pre filma, a ovo su razlozi zašto:

1. Mnogo je emotivnija i čulnija od filma

Knjiga je uvek mesto gde se emocije mnogo bolje prenesu nego preko platna, naravno, ukoliko je pisac dobar, a Andre Asiman to svakako jeste. Možda niste ljubitelj LGBT filmova, ali to ne negira činjenicu da je film svakako emotivan. Možemo samo da se raspravljamo zašto to ograničavate takve filmove. Ali ko je narator filma? Iz čije perspektive ga gledamo? S obzirom na to da priču u knjizi pratimo iz perspektive starijeg Elija, sva osećanja koja je on imao tog davnog leta su opisana do najsitnijih detalja. Nemoguće je nepovezati se sa Elijom i njegovim emocijama, a to je što čini ovaj roman mnogo čulnijim i realnijim. Kroz svaku stranu ga razumemo, navijamo za njega i osećamo apsolutno sve što on oseća. Elio je savršen pripovedač – vrlo ubedljiv – toliko da i najmanji opisi kao što su drhtaji kada ga Oliver prvi put pipne, nešto što i mi osetimo. On ide u najsitnije detalje, i deli njihovu intimu na jedan vrlo ne-seksualni ali opet vrlo romantičan način. Elio opisuje najlepše delove Oliverovog tela, i uz pomoć Asimanove savršene proze i ritma rečenica uspeva da sve to, kao projektorom, prenese u naše žile.

2. Knjiga je duža

Možda je to samo moje lično mišljenje, ali činjenica da sam u ovoj priči uživao više od dva sata (koliko traje film), mi se mnogo svidela. Ovde imamo mogućnost da člitamo pažljivo i da se upustimo u svaku rečenicu (a zaista, dugo nisam čitao knjigu koja ima ovako fantastične rečenice). Kada nam se vraća u poseban dan Eliovog života, možemo da se vratimo tačno kada treba, i ponovo pročitamo njegove misli. Takođe, tu su dodatni momenti koji nisu ubačeni u film, kao što je tragična sudbina male devojčice Vimini, koja pati od leukemije.

3. Poenta je ljubav dve osobe, ne dva muškarca

Iako je cela priča LGBT, Andre Asiman savršeno uspeva da nas natera da zaboravimo na to da su i Elio i Oliver muškarci. Oni su osobe, i takva je i atmosfera prilikom čitanja knjige. Oni su u romanu opisani kao biseksualci, jer obojica vole i žene. Elio se u jednom delu u romanu i bori sa ovim, jer u isto vreme želi seks i sa muškarcem i sa ženom, i to je ono što čini sve ovo realnijim. Nije bitno kog su pola. Elio je sve ovo mogao da ima sa devojkom, i to ne bi bilo apsolutno drugačije. Ovde se ne radi o homoseksualizmu, niti o borbi pojedica da prizna da je homoseksualac. Ne radi se čak ni o roditeljima koji to otkrivaju. Ovde se prvenstveno radi o ljubavi između dve osobe, nebitno kog su pola. I to ne o svakakoj ljubavi. Nego o onoj najgoroj – možda najlepšoj koju život da, ali ne dozvoli da opstane.

4. Kraj je drugačiji i potpuniji

Neću puno otkrivati kraj, ali znajte da je bar deset puta emotivniji od filmskog. Ne očekujte sad nekakva razrešenja koja nismo videli u filmu. Priča ostaje manje-više ista, ali se Elio i Oliver sastaju još nekoliko puta, u različitim situacijama, dok su tu i priče o ostalim likovima knjige nakon skoro dvadeset godina. Poslednji pasus, koji se sastoji od samo jedne savršene rečenice potpuno doprinosi celokupnoj setnoj atmosferi ove priče.

5. Budi nostalgiju ka prošlim vremenima

Možda je i poenta knjige da nas natera da razmislimo šta bi bilo sa našim životima da smo ih drugačije živeli i da smo donosili drugačije odluke. Možda je i to da shvatimo da su nam neke stvari u životu date i uzete samo da bi ih više cenili. Zovi me svojim imenom nas svakako tera da se setimo svih ljudi iz naših mlađih dana – da li su to prve ljubavi, prve simpatije ili prvi poljupci, nebitno je. Možda budi nostalgiju ka nevinim porodičnim danima provedenih bez ikakvih poteškoća ili obaveza – to je već sve individualno.


View this post on Instagram

Odgledao sam malo više od polovinu filmova nominovanih za Oskara, ali mi se u mlakoj konkurenciji dosta svideo “Call Me By Your Name”. Pre neki dan sam browsovao na @bookdepository i video sam da je film rađen po knjizi (što nisam znao) i knjiga je bila na popustu pa sam je naručio za samo 7 evra, što je super cena. Iako sam pogrešio pri narudžbini pa sam naručio na prezime koje se završava na -ix umesto na -ić, te su možda mislili da šalju nekom druidu iz Asteriksa i Obeliksa, knjiga je stigla za 5 dana. Počeo sam da je čitam sinoć, i bar je deset puta emotivnija i intenzivnija od filma. Takođe, iako nisam fan filmskih korica na knjigama, izabrao sam ovu jer je mnogo fotogenična, zar ne? Trenutno mi je ovo knjiga za ranac (jer sad moram da čitam dve paralelno), ali završiću je vrlo brzo i planiram da napišem sve razloge zašto je ova knjiga bolja od filma. 🍑 Da li ste vi odgledali film i da li vam se svideo? P.S. Ako neka izdavačka kuća planira da je izdaje neka me zove da je prevodim! #andreaciman #callmebyyourname

A post shared by Bukmarkić by Marko K (@bukmarkic) on