Drama, Istorijski

Agota Kristof, “Blizanačka trilogija” // Kad dečija ravnodušnost zaboli više nego oružje

By In

Odgovorno tvrdim dve stvari. Prva je da je jedna od najboljih stvari koja može da ti se desi da uzmeš knjigu bez ikakvih očekivanja a ona te raspameti. Druga je da su priče iz Drugog svetskog rata verovatno najtužnije priče ikada ispričane. Postoji jedan roman koji je čekirao obe ove  stavke, a u pitanju je roman Blizanačka trilogija, odnosno tri novele, Velika sveska, Dokaz i Treća laž frankofone spisateljice Agote Kristof. Pisanje recenzije za ovaj roman je možda i jedan od težih zadataka koje sam dao sebi, ali ću pokušati da ukratko (iako bih mogao i nadugačko i naširoko da pišem) predočim kakav je ovo roman bez da pokvarim doživljaj i otkrijem ono što je u romanu bitno. Nego, šta je to posebno kod Blizanačke trilogije?

Pre nego što se bacimo na sam prikaz ovog remek-dela, bitno je pomenuti par stvari o Agoti Kristof što će donekle uputiti čitaoce u to šta da očekuju i objasniti im stil kojim Agota piše. Spisateljica je mađarskog porekla, ali se u jednom trenutku u svom životu preselila u Francusku. Ona je prvi deo ove trilogije, Veliku svesku, napisala 1986. godine i to na francuskom jeziku. Tako da imamo mađarsku spisateljicu koja je ceo roman  napisala na jeziku države u koju je emigrirala, što je za apsolutnu pohvalu jer to retko ko, ako i iko, radi. S obzirom na to da joj francuski nije maternji jezik, ona je uspela da svoje nedostatke pretoči u prednosti, te je poenta ovog romana lingvistička jednostavnost i minimalizam koji, na kraju krajeva, i čini ovaj roman onim što jeste. Da je Velika sveska napisana drugačijim stilom, ne bi bila to što jeste. Ali isto kako blizanci u ovom romanu odrastaju kroz drugi i treći deo, tako se isto poboljšava i jezik Agote Kristof; do toga da na samom kraju možemo samo da joj kažemo bravo dva puta. Prvi put jer je napisala čak tri novele na francuskom jeziku koji joj nije maternji, i drugi put jer je stvorila knjigu koju ću, barem ja, pamtiti zauvek.

Pre nego što krenete sa čitanjem romana, vrlo je bitno preskočiti predgovor, i vratiti se na njega kada završite roman. Ne mogu i dalje da shvatim zašto ovakav predgovor stoji na početku knjige kada može u potpunosti da upropasti sam roman. Kao što sam naziv knjige kaže, ovo je jedna trilogija o dva blizanca. Prvi deo knjige, Velika sveska, u centru pažnje ima dvojicu neimenovanih blizanaca koje majka, usred Drugog svetskog rata, šalje da žive sa babom na samoj granici. Isto kao i blizanci, i država iz koje su je neimenovana, iako kritičari trvrde da je u pitanju granica Mađarske i Austrije. Baba je sve samo ne ona divna baba koju svi mi nekako imamo u mislima. Njihovu babu u selu zovu ”Veštica”, prati  je priča da je ubila svoga muža a prema unucima se ne ponaša ni malo lepo. Međutim, braća uspevaju da pronađu način da žive u ovom malom selu. Oni rade kod babe na dvorištu svaki dan, i iako nemaju mnogo hrane niti im se dozvoljava da se redovno kupaju, oni uspevaju da svoje ratne dane oboje stvarima koje bi im bile interesantne. Ono što posebno karakteriše ovaj deo romana jeste činjenica da je napisan u epistolarnoj formi, odnosno svako poglavlje je sastav/zapis u dnevniku jednog od blizanaca. To je ta velika sveska iz naziva ovog dela. S obzirom da  oni na početku romana imaju samo 9 godina, takav je i jezik – vrlo jednostavan, a naracija je u prvom licu množine. Obojica blizanaca rade iste stvari – imaju ista interesovanja, upoznaju iste ljude, imaju iste misli. Njih dvojica su u isto vreme i užasno ravnodušni tokom ovog dela romana. Svedočiće užasima rata, od grupnog silovanja, do ubistava, bombardovanja  i zoofilije, ali svaki od ovih zapisa ćemo pročitati kroz njihovu ravnodušnu prizmu, što će baš sve te monstruozne stvari učiniti još strašnijim. Da li postoji  nešto iole tužnije od dece koji prisustvuju silovanju i nemaju nikakva osećanja za to što vide? Ukoliko mislite da nema, sačekajte  da se upoznate sa devojčicom koju zovu Zečija usna. Agota Kristof je ovde pokušala, i uspela, da iskritikuje društvo koje je bilo ravnodušno prema hororima koje je rat doneo.

Drugi deo, Dokaz, donosi nam ne samo drugačiju priču već i drugačiji stil. Blizanci su trenutno razdvojeni, i mi pratimo priču jednog, koji je ostao na babinom imanju u Mađarskoj. Međutim, sada znamo kako se blizanci zovu – Lukas i Klaus. Priča iz prvog lica množine prelazi u treće lice jednine, i pratimo tog jednog brata kako pokušava  da stvori svoju  porodicu u malom mestu u kom živi. Ali ovaj deo je poseban zbog neke  druge stvari –  kroz ceo Dokaz Agota nas tera da preispitamo sve što smo do tada pročitali i da posumnjamo da drugi blizanac uopšte i postoji. Treći deo, Treća laž, je definitivno najkonfuzniji deo ovog romana. On je ispričan u prvom licu jednine, te po prvi put možemo da se ubacimo u um jednog od blizanaca. Ali ujedno, ovo je i deo koji će nam na kraju otvoriti oči i pružiti jedan spektakularan završetak koji će nas ostaviti  sve samo ne ravnodušnim.

Šta je to što Blizanački trilogiju čini spektakularnom? To što se svaki delić puzle uklapa baš tu gde bi trebalo da se uklopi.  Svaki  aspekt ovog romana savršeno doprinosi priči i atmosferi. Stil se menja iz dela u deo, što stvara  posebnu emociju u romanu. Kako blizanci odrastaju, tako odrasta i jezik. Ujedno, tako i svet dolazi sebi nakon užasnog rata. Ravnodušnost kojom blizanci pripovedaju svoj deo počinje da boli više od bilo kog opisa ratnih užasa koje možemo  pročitati. Nekima će Velika sveska možda biti previše, posebno ako nemate tolerantan stomak za slikovita opisivanja užasnih tema. Ali s druge strane, zašto  onda uzimate  ratni roman u ruke? Velika sveska, kako god da deluje, jeste savršen prikaz onoga što je rat bio. Ovde ne  čitamo o gradovima koji su bombradovani ili o vojnicima koji su otišli u rat, poginuli i ostavili ucveljene udovice. Ovo je priča o dvojici blizanaca, i u isto vreme o jednoj jedinki na koju rat utiče na jedan potpuno drugačiji način.

Što se tiče drugog i trećeg dela romana, to su delovi u kojima čitalac  ima mogućnost da od ovog romana napravi  sebi jedno neverovatno iskustvo. Iako drugačiji u naraciji od prvog dela, i konfuzni u više navrata, ovo su delovi koji se čitaju sa preciznošću kako bi se upili svi detaljni koji će nam biti od velike pomoći kasnije. Sam kraj romana je toliko spektakularan da je i dan danas tema razgovora mnogih kritičara. Da li su blizanci postojali? Da li je u pitanju bio jedan blizanac koji je zbog ratnih užasa izmislio drugog? Da li su ipak obojica blizanaca postojali? Agota Kristof nam ovde ni malo ne pomaže, već potpuno suprotno od toga. Svaka naredna stranica  nam daje nove ideje o tome šta se zapravo sa blizancima dešava. Jedan presjajan rolerkoster.

Ukoliko volite kvalitetnu književnost, nemojte preskočiti Blizanačku trilogiju. Ovo je roman koji je posve jako specifičan, ali ostavlja neverovatne emocije. Od smeha preko suza, Blizanačka trilogija ima sve. Samo joj dajte šansu, i nemojte odustajati nakon prve konfuzne stranice. Sve će doći na svoje na kraju, i to na kakav način.

Ukoliko budete hteli, možete pogledati i mađarski film koji je baziran na Velikoj svesci.

spisateljica Agota Kristof

Naslov originala: Agota Kristof – Le Grand Cahier / La Preuve / La Troisieme Mensonge

Izdavač: Kontrast / Dereta

Broj strana: 442