Drama

Arundati Roj – Ministarstvo neizmerne sreće // Haotični mozaik savršenih rečenica

By In

Čitalački svet je 20 godina čekao na drugi roman Arudanti Roj, prvi nakon globalnog hita Bog malih stvari koji je dobio Buker nagradu za najbolji roman 1997. godine, o kom ste imali prilike da čitate na ovom blogu. Nekima na sreću, a nekima na žalost, Ministarstvo neizmerne sreće je potpuno drugačiji od prethodnog – ovo je knjiga koja na skoro 500 stranica dočarava ne jednu, već dve glavne priče, nekolicinu manjih, ali takođe bitnih podpriča, prepune mnoštvom likova, osećanja i neverovatno lepih Arudantinih rečenica. Da, ovaj roman definitivno može da se opiše kao jedan haotični mozaik savršene Arudantine proze, odlične priče, i nebitnih i pokatkad dosadnih scena. Na koje načine je Ministarstvo neizmerne sreće ispunila očekivanja, a gde je podbacila?

Pre svega, hajde da se pozabavimo malom samom Arudanti Roj. Spisateljica romana Bog malih stvari, dobila je prestižnu Buker nagradu za ovaj roman godine, davne 1997. Ona je dan nakon dobijanja nagrade skratila svoju kosu jer nije želela da je pamte kao  ’’još jednu lepu ženu koja je napisala knjigu’’, a novac koji je dobila donirala je Narmadi Bakao Andolan, grupi protestanata koji su se borili protiv gradnje serije brana koje bi uništile nekoliko sela. Tada je već bilo jasno da je Arudanti pre svega politički aktivista, što se kasnije i pokazalo tačnim. Prethodnih 20 godina ona se bavila političkim aktivnizmom na raznorazne načine, pisala svakakve političke knjige i eseje, odbacivala sve ponude za modeling (a dobila je jednu od modne kompanije Gap), ali je prošle godine tome došao kraj kada je izdala svoj drugi, dugoočekivani roman o kom trenutno pričamo.

Odgovor na pitanje koja se priča krije u ovom romanu je vrlo teško dati, ali možemo da pokušamo od samog početka. Jedna priča, ova na samom početku, govori o Andžum. Andžum se rodila kao muškarac, ali je njena majka odmah shvatila da njen sin ima oba polna organa. Andžum kakvu mi upoznajemo u romanu je hidžra, odnosno hermafrodit, koja živi svoj život na mestu gde žive i ostale hidžre. Pretpostavićete da je roman zapravo o netrpeljivosti prema hermafroditima i transeksualcima – i tu ćete pogrešiti. Hidžre u Indiji se smatraju višim bićima – niko, naravno, ne želi da mu dete bude hidžra, ali je društvo tolerantije prema njima nego što pretpostavljate. Nakon celokupne životne priče naše drage Andžum, i razloga zbog kog ona živi na groblju, Arudanti pravi jedan veliki prekid, da bi pokrenula svoju drugu priču. Već negde posle 100 strana, fokus se prebacuje na Tilo, mladu arhitekticu i političku aktivistkinju (pretpostavlja se da je Tilo bazirana na samoj spisateljici), i na tri muškarca koja su je volela. Ipak, i između te dve priče koje će biti povezane na zaista spektakularan način, kriju se desetine drugih, malih priča, desetine likova o kojima saznajemo i više nego što bi trebalo, što ovaj roman zaista čini jednim, kako bi britanci rekli, patchwork-om.

O rečenicama Arudanti Roj ne možemo mnogo da govorimo, a možda ne bi ni trebalo. One su tu da ih čitamo i da im se divimo, jer je zaista retko ko rođen sa takvim darom. Čitanje Ministartsva neizmerne sreće je zaista posebno – rečenice očaravaju, i nadovezuju se jedna na drugu kao muzičke note u jednoj klasičnoj kompoziciji. Sam početak romana je dosta metaforičan. Prve rečenice su ’’Živela je na groblju, kao drvo. U zoru je ispraćala vrane i dočekivala šišmiše. U suton je činila obrnuto. Između dve smene domunđavala se s duhovima supova koji su dokoličarili na njenim visokim granama’’, i već je tu jasno da ćemo, s te strane, moći ovaj roman da uporedimo sa Bogom malih stvari.

Ipak, Ministarstvo neizmerne sreće je jedan vrlo kompleksan roman, koji zahteva dosta koncentracije, pažnje i vremena. Arudanti možda ovoga puta nije uspela u tome da održi totalnu pažnju čitaoca, nego ga je na momente maltretirala nebitnim informacijama i pričama koje su tu, bar kako se čini, da upotpune stranice. Neke delove bih uporedio i sa kultnim klasikom Ana Karenjina – priča je fascinantna, pisci pravi majstori, ali skretanja sa teme su prečesta i, po mom mišljenju, totalno nebitna. Ovaj roman bi svakako bio mnogo bolji kada bi bio 150 strana kraći.

Spisateljica Arundati Roj

Arundati se, koliko sa pričama, igra i sa drugim stvari. Pre svega tu je pitanje vremena, jer je roman vrlo anahroničan, te posebnu pažnju treba posvetiti na to. Zatim, roman obiluje intertekstualnošću, odnosno tekstovima u tekstovima, što takođe može dodatno usporiti čitanje ovog romana. Sve ovo na jednom mestu je nekad, čini se, previše; ali proza Arudanti Roj čini sve to mnogo lakše. Ona nas čini da se ponašamo kao mazohisti – znamo da želimo što pre da završimo taj deo romana, ali nas njene rečenice opijaju i želimo da uživamo u njima što je više moguće.

Mnogo sam želeo da mi se roman svidi, i mislim da sam više želeo da mi se svidi nego što zapravo jeste. Ali, vredi ga uzeti u ruke i pokušati. Prvih dvestotinak strana će Vas zaista zabaviti – Andžumina priča je pre svega jedna kvalitetna ispovest koja će Vas zabaviti, nasmejati, rastužiti. Priča o Tilo je malo drugačija – možda zato što se već povežemo sa prvobitnim protagonistom, možda ne – ali taj momenat je presudan za to da li ćete nastaviti da čitate roman ili ne.


Naslov originala: Arundhati Roy – The Ministry of Utmost Happiness

Izdavač: Laguna

Broj stranica: 461