Publicistika

Čarls Pelegrino – Poslednji voz iz Hirošime: Osvrti preživelih / Dokumentarac u vidu knjige

By In

New Document 31-Page 106/08/1945.  Jedna od najvećih katastrofa u istoriji čovečanstva. Tog dana milioni života biće završeni, a nešto manjem broju ljudi će se život promeniti zauvek. Jedna od tih osoba je Cutomu Jamaguči, japanac koji je preživeo ne samo atomsku bombu u Hirošimi, već i u Nagasakiju. On je jedan od nekoliko ljudi koji je, nakon preživljene katastrofe u Hirošimi seo na voz i otišao u Nagasaki, gde je i živeo. Posle samo nekoliko dana, Cutomu će isto to doživeti i u drugom gradu u Japanu, i postaće jedan od vrlo retkih ljudi koji je preživeo obe atomske bombe. Da li je to zato što je imao dosta sreće, ili nije imao sreće uopšte, pitanja su za neku drugu temu. Cutomu je preminuo 2010. godine, a nakon samo par meseci nakon njegove smrti, dokumentarni roman Poslednji voz iz Hirošime je objavljen, i bavi se memoarima preživelih, i kako je katastrofa zapravo izgledala. Danas, 70 godina nakon katastrofe, bombardovanje Hirošime i Nagasakija i dalje ledi krv u žilama, posebno nakon ove knjige.

bombardovanje Hirošime
bombardovanje Hirošime

Knjiga Poslednji voz iz Hirošime počinje detaljnom mapom Hirošime i Nagasakija, pokazujući gde su osobe koje su preživele bile u odnosu na nultu tačku (”ground zero” – mesto gde je bomba pala). Dajući uvid u svakodnevni život u Hirošimi, Pelegrino nas uvodi u japansku kulturu i način života te davne 1945. godine. U jednom trenutku poslovi koji su japanci radili – da li su to deca koja su išla u školu ili vraćala se, da li su to žene koje su čekale red u banci ili su to bili vojnici koji su bili na otvorenom – prestaju da budu bitni, jer prava katastrofa nastupa. Pelegrino opisuje neke od situacija koje su se dešavale pre nego što se desio pika-don (kako japanci zovu eksploziju atomske bombe), i razloge zbog kojih su neki od njih ostali živi – ispričana je priča vojnika Šigera Šimojame koji je samo nekoliko minuta nakon eksplozije ušao u skladište od armiranog betona, gde je, kako kaže, bio zaštićen od bljeska, ali ne od udara, jer je svakako izašao sa velikim povredama, ali živ, dok su svi njegovi prijatelji poginuli. Sa druge strane, Akiko Takakura i njena prijateljica Asami su, iako su bile bliže bombi, bile bezbedne samo jer su bili u betonskoj dvorani banke ”Sumimoto”.

Pelegrino je vrlo surov u svojoj knjizi sa opisima scena koje su zapečatile sudbine japanaca. On ne opisuje samo pogibije odraslih ljudi, već i dece i životinja, što dodaje na tugu i užas koje čitanje ove knjige izaziva. Pored živopisno opisane scene čoveka čija je gornja polovina tela izgorela, dok je donja bila zaštićena od bombe; ili scene konja čija je glava gorela kao baklja, ili drugog konja koji je šetao ulicama nesvestan činjenice da nema niti dlake niti kože, već da mu se vide svi mišići; tu je jedna od najtužnijih scena o smrti malog dečaka:

”Uranijumska pesnica je bila hirovita, pa je neke odmah ubila, a druge poštedela, čak i ako su bili toliko blizu da su jedni druge lako mogli da vide. Gospođa Teruko Kono tog dana nije poslala sinčića u školu nego ga je zadržala kod kuće; kad se dogodio blesak, posmatrala ga je s prozora drugog sprata svoje kuće na obali u zoni Sadako, manje od dva kilometra od hipocentra, kako se dole na obali, tik uz kuću, igrao svojim malim čamcem. Gospođa Kono je bila zaštićena od toplotnih zraka, ali im je njen sin bio u potpunosti izložen. Videla je blesak, potom bledilo, i na kraju stub crnog dima, dok joj se kuća nagnula na bok, potom poletela u nebo, da bi na kraju pala u reku, praktično na dečakovo beživotno telo.” (Pelegrino, 33)

Koliko god možemo i mi da se poistovetimo sa određenim opisima iz knjige zbog bombardovanja Srbije 1999. godine, čitanjem ovog romana vidimo koliko smo zapravo mi dobili ”manje zlo”. Pelegrino ne opisuje samo scene smrti – već se zaista trudi da atmosferu bombardovanja prenese na buduće generacije kako bi uvek bili svesni šta se japancima desilo ta dva kobna dana u avgustu – jer se to ne sme zaboraviti. U jednom delu knjige Pelegrino opisuje i miris vazduha tog dana, nekoliko momenata nakon eksplozije kroz oči vatrogasca Josakua Mikamija koji je u toku eksplozije bio na putu za Hirošimu, u vozu koji je u kobnom trenutku bio u tunelu Mijuki Baši koji mu je poslužio kao sklonište:

”Prva stvar koju je Josaku primetio – posle plave svetlosti koja je dopirala spolja i posle gustog crnog dima koji je ispunio tramvaj – bila je to da je taj dim doneo nepodnošljiv zadah. Kada je izađao napolje, stupivši tako u spoljni prsten, najudaljeniji od nulte tačke, taj poznati i zastrašujući zadah postajao je sve jači. Pošto je bio vatrogasac, smesta je shvatio šta to udiše. Miris sagorelog ljudskog mesa veoma liči na miris sipe kada se baci na roštilj na ćumuru – uz pokoji komadić sočne svinjetine. Vazduhom se širio taj snažni miris sipe i nagorele svinjetine, a Josaku je trčao ka mestu na kome se nalazila vatrogasna stranica, potpuno svestan šta udiše – isparenja desetina hiljada sagorelih ljudi.” (Pelegrino, 68)

Cutomu Jamaguči 2009. godine
Cutomu Jamaguči 2009. godine

Glavni akcenat u knjizi je stavljen na već pomenutog Cutomua Jamagučija, koji je preživeo obe atomske bombe. Cutomu je rođen u Nagasakiju, gde je i živeo. Jula 1945. godine je otišao na poslovni put u Hirošimu, koji je trebao da traje tri meseca. U trenutku kada je bomba u Hirošimi detonirala, Cutomu se nalazio na dokovima luke, i eksplozija mu je oštetila sluh, oslepela ga na kratko vreme i nanela dosta opekotina na telu. Nakon nekoliko sati, došao je sebi, seo na voz i otišao u Nagasaki. Taj voz je zapravo bio poslednji voz iz Hirošime. U Nagasakiju je, tri dana kasnije, dok je govorio svoj šefu šta je preživeo a šef mu nije verovao, pala druga bomba, koju je Cutomu takođe preživeo. Ova bomba je bila jača od bombe u Hirošimi, ali je Cutomu bio 3 km od samog epicentra, i ta eksplozija mu nije nanela povrede. Cutomu je 1957. godine potvrđen kao preživeli bombardovanja u Nagasakiju, ali je tek 2009. godine potvrđen i kao preživeli bombardovanja i u Hirošimi, i tako je postao najpoznatiji ”dvostruki preživeli”. Jamaguči je umro 2010. godine od raka stomaka, a detalji njegovog preživljavanja su opisani u knjizi.

Knjiga Poslednji voz iz Hirošime do te mere želi da nas uvede u samu katastrofu, da se često naleti i na određene ilustracije koje pomažu čitaocu da zamisli kako je sve izgledalo pre i posle bombardovanja.

Jedna od ilustracija u knjizi, sa opisom.
Jedna od ilustracija u knjizi, sa opisom. (Pelegrino, 36)

Čarls Pelegrino je američki pisac koji je popularan po svojim knjigama-dokumentarcima. Njegove najpoznatije knjige su The Jesus Family Tomb: The Discovery, the Investigation, and the Evidence That Could Change History (koja je 2007. godine ekranizovana kao TV dokumentarac pod okriljem Discovery-ja), i Ghosts of the Titanic zbog koje je radio sa Džejmsom Kameronom u nekoliko dokumentaraca o legendarnom brodu. Ipak, roman Poslednji voz iz Hirošime je zaradio i nekoliko kritika od strane vojske Sjedinjenih Američkih Država koja tvrdi da su piloti koji su imenovani u romanu da su leteli letelicom ”Enola Gej” pogrešni. Nakon kontroverze i dokaza, Pelegrino je promenio taj deo u knjizi i izdao je novo izdanje samo dva meseca nakon izdavanja prve verzije.

U susret sedamdesetogodišnjici katastrofe, 16. juna ove godine izdato je novo izdanje ove knjige koje sadrži više memoara preživelih (To Hell and Back: The Last Train to Hiroshima), a Džejms Kameron je potvrdio da radi na TV adaptaciji ove knjige u vidu dokumentarca.

Knjiga Poslednji voz iz Hirošime je tužna, dirljiva i užasna. Svakako vredna čitanja. Možda ćemo nakon svega pročitanog biti zahvalniji na onome što imamo.


Naslov originalaCharles Pellegrino – The Last Train to Hiroshima 

Izdavač: Mono i Manjana

Godina izdavanja: 2011 (za srpsko tržište)

Broj stranica: 384