Drama, Istorijski

Da li je ”Nečista krv” prvi srpski feministički roman?

By In

kostana_naslovnaMi Vojvođani imamo jednu sliku o jugu Srbije, predelima u koje kročimo samo na putu ka moru, eventualno stanemo na ćevape u povratku. Iako znamo da to verovatno nije baš tako, ovaj deo svoje zemlje vidimo kao jedan divlji svet gde padeži nisu obavezni, svet kršnih planina, blata i neobuzdane prirode i isto takvog temperamenta. Mi smo ravničari, oni su brđani. Mi smo zemljoradnici, oni su stočari. Tamo se, navodno, neguju običaji za koje mi nikad nismo čuli, nama sasvim strani.

Stoga, koliko god se trudili da ih zakopamo, ne možemo potpuno da pobegnemo od predrasuda kada nam se u ruci nađe delo o Vranju krajem 19. veka; priča udaljena i stotinama godina i stotinama kilometara. Da se razumemo, u pitanju je obavezna lektira za treći razred srednje škole. Da nije tako, sumnjam da bi privukla pažnju šire mase u ovoj 2016. godini.

Međutim, Borisav Stanković (čovek se zvao Borisav, ne Borislav i ne znam da li sam jednom čula da ga je neko u razgovoru nazvao tačnim imenom) je bio majstor svoj zanata. I pored jezika punog turcizama i čestog listanja u potrazi za rečnikom pri kraju knjige, ovo delo je sasvim pitko, relativno se brzo i lako čita. Dosta brže i dosta lakše od mnogih dela tog vremena.

Možda se ne čini kao velika stvar, ali ovaj pisac je među prvima dao glas Srpkinji kao ženi. Ženi koja nije ni požrtvovana majka, ni udovica koja žali za mužem, niti heroina koja saslušava junaka na samrti, već je samo to – žena, sa svim svojim vrlinama i manama.

Radnja romana smeštena je u divljini maskiranoj u varoš, u jednom surovom patrijarhalnom okruženju gde je muškarac bog a žena koja za njim ne žudi automatski loša i nemoralna. Roman priča priču o Sofki efendi-Mitinoj, prototipu onoga što danas zovemo „feministkinja“. Sofka, čije ime ni ne zvuči kao pravo ime već kao tepanje nekom detetu, savladala je jednu od najtežih veština – samosvest. Prvi deo romana se bavi upravo time. Čoveku je teško da upozna svoje mane, da ih prihvati kao deo sebe, ali je podjednako teško prihvatiti svoje vrline, pogotovo ženi koju društvo i dan-danas uči da bude skromna, ali ne previše skromna i ambiciozna. Zamislite kako je tek bilo pre dva veka. Uprkos tome, Sofka je bila savršeno svesna svakog aspekta svoje ličnosti, svog lica i tela, svojih želja i strahova i svoje nemerljive taštine koja je ipak bila sasvim čista, lišena svake zavisti i potpuno opravdana. Lepota njene svetle puti, tamne kose i rumenih obraza, ta „urokljiva lepota“ koju srpski književnici toliko vole, sposobnost dostojanstvenog skrivanja slabosti i sveopšti mir kojim je zračila Sofkina ličnost ipak su skončali bedno, ugušeni vremenom i odlukama muškaraca iz njenog života. Za Sofku ni nije bilo nade, to se da zaključiti već na početku dela. Ne rastu orhideje na njivama.

Međutim, još jedna stvar koja izdvaja ovaj roman iz gomile sličnih je to što je Bora Stanković dao glas i tim njivama koje su se taman bile oslobodile turske vlasti. Tačnije, daje nam jedan nov pogled i sasvim racionalnu sliku o tome kako je narod na Jugu podneo tu veliku promenu. Umesto da slave svoju slobodu, Srbi iz čorbadžijskih porodica očajavaju. Menja se klasni poredak i velika, moćna domaćinstva propadaju finansijski, a sa tim, kako to obično biva, i na svaki drugi način. Muževi su primorani da napuštaju svoje domove i odlaze u inostranstvo da bi mogli da prehrane porodicu, otuđuju se od rođene dece i ostavljaju žene da se same bore sa vođenjem domaćinstva. Ne zvuči li ova situacija poznato?

Sve u svemu, bilo da nam pruža uvid u psihu jedne mlade Vranjanke ili slika scenu majke koja od svog muža krije sina koji se zorom vraća kući pijan, Bora Stanović dokazuje da je zaslužio svoje mesto u domaćoj književnosti. Čitajući Nečistu krv, možemo povući mnoge paralele sa današnjicom. Motivi kao što su taj inat karakterističan za naš narod, žrtvovanje za porodicu kao i ženska solidarnost koja ostavlja modernu ženu potresenom i uvređenom Sofkinom sudbinom su moćne slike koje pronalaze put do čitaoca, čak i ako su prepreke stotine godina i stotine kilometara.

piše: Emilija Micković