svaštara

Da li smo na korak od zastrašujućeg sveta iz ’’Ne daj mi nikada da odem’’ Kazua Išigura?

By In

Zaista nemam naviku da posećujem portale, niti da čitam o dešavanjima koja se na istim pojavljuju. Možda zato što ću bitne stvari svakako saznati preko jedne (ako ne i dve, tri, četiri) društvene mreže. Međutim, pre neki dan sam na jednoj od svojih društvenih mreža došao do članka malo drugačijeg portala, Prozuji, i vesti koja je naizgled delovala vrlo slatko, ali ipak u sebi krila neku dozu onog zastrašujućeg. Naime, vest je bila da su naučnici uspeli da kloniraju prve majmune.

O čemu se tačno radi?

Neću ponavljati vest sa portala (ako ste zainteresovani, možete to učiniti ovde), ali ukratko – Žong Žong i Hua Hua su, nakon 300 pokušaja, postali prvi klonirani majmuni. Nakon uspešno obavljene operacije, jedan od naučnika u timu, Mu Ming Poo, izjavio je kako nema nikakvu nameru da ovu metodu vrši nad ljudima. Ipak, ostaje ono što nas sve verovatno malo plaši – ako su već uspeli da kloniraju primate, zašto bi stali tu, i koji je bio viši cilj svega ovoga?

Kakve to veze ima sa knjigom?

Iako naziv romana može da privuče ljubitelje donekle trafičarske literature, Ne daj mi nikada da odem je jedan od najsjajnijih bisera savremene književnosti. Dakle, ukoliko ste pročitali ovaj savršeni roman nobelovca Kazua Išigura (koji je ujedno jeda od mojih omiljenih romana), ili pogledali film koji je izašao pre sedam godina, sigurno ćete videti neku povezanost. Vi koji niste – obavezno to uradite, ali upozoravam Vas da će ovaj članak da sadrži nekoliko bitnih spojlera (koji Vam svakako neće pokvariti generalni utisak filma ili knjige).

Priča romana Ne daj mi nikada da odem je smeštena u Engleskoj u toku prve polovine 1990-ih godina, gde u Hejlšam školi žive njeni učenici, a predavači su takođe i njihovi staratelji. Učenicima Hejlšama se, kroz školske lekcije i život tamo, akcentuje bitnost zdravlja. Njima je zabranjeno pušenje, zabranjena nezdrava hrana, a rad u bašti povrća je obavezno. Kroz prvu polovinu romana odaje se utisak da su to deca bez roditeljskog staranja, ali ipak otkriva se da su to zapravo klonovi drugih, pravih ljudi, čiji je cilj da doniraju organe kada nekome to zatreba. Kroz vrlo dirljivu priču Rut, Tomija i Keti, shvatamo bitnost života, i sreću koju mi imamo da živimo život kakav živimo.

E sad, koja je veza između članka o genetskom kloniranju majmuna i ovog romana? Kazuo Išiguro se uvek bavio pitanjem vremena, pa je i ovde slučaj da je u prošlost ubacio nešto vrlo futurističko. Ali nešto o čemu nije mislio da će doći tako brzo. Nakon ove vesti o kloniranju majmuna, potrebno je postaviti pitanje da li će priča ovog romana postati java?

Da li je kloniranje životinja etički proces?

Iako se postavlja pitanje da li je, pre svega, kloniranje etički proces, a drugo, iz kog razloga su to prvo učinili na životinjama, Kina, gde je sproveden ovaj eksperiment, nema nikakve zakone o korišćenju životinja u eksperimentalne svrhe, te je tamo ovo jedan vrlo legitiman proces. Kejtlin Konli, zamenik predsednika jedne organizacija koja se bavi protiv korišćenja životinja u ovakve srhe je izjavila da ovakav proces daje utisak da su životinje zamenljive i nebitne, i da ne možemo da živimo u svetu u kom ćemo terati životinje da rade ono što mi poželimo.

Šta to znači za kloniranje ljudi?

Ono bitnije pitanje je, ipak, postavio National Geographic časopis, kada je upitao čelnike ovog projekta šta to znači za budućnost ljudskog kloniranja. Svi su se složili da je kloniranje ljudi za sada, nepotreban proces, i da se za to, u jednom trenutku u budućnosti, mora održati jedna internacionalna diskusija. Oni su takođe dodali da je ovo dokaz da će ljudsko kloniranje biti moguće u narednim godinama.

Šta su dalji koraci?

Sledeći korak je pre svega detaljno nadgledanje zdravlja Žong Žonga i Hua Hue, kao i nadgledanje njihovih mozgova. Vlada Šangaja takođe planira da proširi ovu laboratoriju bar deset puta više, i takođe se nada da će Kina, koja polako ali sigurno menja svoju politiku o eksperimentisanju nad životinjama, ostati otvorena povodom sprovođenja eksperimenata nad životinjama. Oni naglašavaju da sve ovo može dalje uticati na pronalaženje lekova za razne bolesti.

Kakvo bi trebalo da bude naše mišljenje o tome?

Kazuo Išiguro je prošle godine dobio Nobela za književnost, i to zaista sa razlogom. Istraživanje ovih tema, pre nego što su uopšte bile moguće (ako izuzmemo kloniranje ovce Doli davne 1996. godine), i upakivanje sa prelepim pričama je zaista nešto što treba nagraditi. Ono što je ovde pitanje je – koliko je realna mogućnost ljudskog kloniranja, i ukoliko jeste, a verujemo da jeste, da li je okej praviti ljudske klonove čiji će cilj biti farma organa, kao u Ne daj mi nikada da odem? Da li ćemo, možda ne mi, već buduće generacije, zanemarivati osećanja klonova, samo iz razloga što su klonovi, i sebično ih koristiti za naše potrebe? I, na samom kraju, da li ćemo mi to želeti i radovati se tome?

(”Ne daj mi nikada da odem” možete pronaći u svim knjižarama a izdata je od strane izdavačke kuće Dereta.)