Drama

Dragan Velikić – Islednik // Rečenice krunisane NINovom nagradom

By In

islednik-dragan_velikic_vRoman Islednik Dragana Velikića dobitnik je NINove nagrade za najbolji roman u 2015. godini. Ne možemo reći zasluženo jer nismo pročitali ostale romane koji su bili u konkurenciji ali svakako možemo reći da je roman zaslužio da se na ovaj način ispromoviše i dođe do šire čitalačke publike, koja može videti da Srbija i dalje ima odlične pisce koji pišu sjajne romane.

Islednik je jedna ispovest, kolekcija sećanja kao materijal prikupljen za pisanje jednog romana. Pisac istražuje događaje iz svog detinjstva, iz vremena stare Jugoslavije i traga za ljudima koje najjasnije pamti i koji su, kao što svaki usputni prolaznik u našim životima, ostavili traga i uticali na formiranje njegove ličnosti. Sada ima 60 godina i gleda na život unazad i pokušava da sve dokumentuje boreći se protiv zaborava.

Verujemo mu jer piše u prvom licu i stavlja na papir svoja sećanja koja su toliko uverljiva da mislimo da se to zaista i desilo. Na samom početku romana majka kaže svom sinu piscu: “Ne volim kod tebe to što izmišljaš. Pravi pisac ne izmišlja. malo je pravih pisaca.“  Baš ta žena, njegova majka, čiji je stil života i navike do detalja opisan u romanu, imala je veliki uticaj na njegovu ličnost, na to što nikad nije znao da se prepusti i rizikuje, živeći u konstantnom strahu od neželjenih događaja. Sa druge strane, tu je Lizeta, žena kojoj se oduvek divio jer se nije plašila da hrli u život, i živi ga poput lutalice, na onaj način koji bi njegova majka, rob stega i pravila, prezrela i koji su prezrela malograđanština malog mesta jer “Ljudi su zavidni prema onima koji ne propuste život”. Život svoje majke opisao je kroz interesantne episode iz svog života, te ćemo izdvojiti dva interesantna citata:

“Dok smo sestra i ja bili mali, nakon kupanja smo dugo trljali kosu peškirom. Morali smo čitav sat da sedimo pored kaljeve peći, a mama nam je svaki čas rukom prolazila kroz kosu proveravajući koliko je još vlažna. Po ko zna koji put bismo čuli priču kako je u detinjstvu imala drugara koji je jednom mokre kose izašao na mraz, dobio upalu mozga, i posle tri dana umro. Zabranjivala nam je da zimi pričamo na vetru, ili ako već nešto moramo da kažemo, da to činimo kroza zube, slepljenih usana. Na sve strane upozorenja i pretnje. Recimo, ručni sat nikada se ne ostavlja na staklu jer od hladnoće stakla feder može da pukne. Tako joj je navodno rekao urar Maleša.”

“Zavideo sam toj deci čije su majke sumnjive, doteruju se i ostavljaju ih uveče same kod kuće. Moje i sestrino detinjtvo odvijalo se pod haubom stalne majčine brige”

On pokušava da isprati život majke i Lizete od ranog detinjsva pa do smrti, pokušavajući tako da razume sebe i pronađe svoj identitet. Preko njih povezan je sa svim precima i svim ljudima koji su uticali  na njihov život, pa tako i na oblikovanje njegovog identiteta. Majčino ponašanje oblikovala su stroga pravila u šabačkom internatu, a ta pravila majka je usadila u njegovo ponašanje. Juri tuđu svakodnevicu u nastojanju da  zabeleži što više detalja o nečijem životu, međutim, shvata da je sećanje varljivo,  jer, sećanja postoji onoliko koliko je ljudi bilo da zapamti dati događaj. Pa tako, kada se sreće sa urarom Malešom kog pamti po jednoj karakterističnoj rečenici da je „bogatstvo neuništivo,  kao prašina, samo se premešta“, ostaje u čudu kako se Maleša ne seća da je veliki broj puta izgovorio baš tu rečenicu. Jedna karakteristična rečenica po kojoj pisac pamti ovog urara toliko je nebitna u njegovom životu da je se uopšte ni ne seća. Da li su se onda i ostali događaji desili onako kako ih je on zapamtio? Ili su se desili na onoliko različitih načina koliko je bilo i osoba koji su im prisustvovali?

Odličnim smislom za detalj i pisanjem u ich formi pisac nas uvlači da sa njim putujemo kroz vreme i gradove u kojima je živeo, ali i da se identifikujemo. Sa njim se šetamo kroz Pulu 60-ih godina prošlog veka, boravimo u hotelima koji više ne postoje i suočavamo se sa tragičnom sudbinom porodice Hiterot, koji su razvili turizam u Rovinju, i koji su, pored Aleksandra Tišme, stvarni istorijski likovi.

Roman je pre svega interesantan i, iako opterećen detaljima i izletima u razne episode iz života pisca, nije ni malo naporan za čitanje, već Vas stalno vuče da čitate dalje i dalje. Preporučujemo ga svima, pogotovo odraslim osobama, smatrajući da je potrebna određena zrelost kako bi se čitalac identifikovao sa piscem i razumeo roman.

 

piše: K.K.


 

Izdavač: Laguna

Godina izdanja: 2015

Broj stranica: 266