Drama, Istorijski

Dragoslav Mihailović – Petrijin venac // Sreća, tuga, život i sujeverje seljaka u Srbiji

By In

Malo je onih knjiga koje poželite da pročitate, i onda uživate u apsolutno svakoj rečenici. To je možda posebno ređe kada je u pitanju srpska književnost ovog veka – čini se da veliki broj savremenih pisaca piše na jedan prilično pretenciozan način, a što se tiče stare garde – dobra štiva su lektire, tako da smo uvek u dodiru sa njima. Odjednom mi se rodila želja da pročitam legendarno delo Dragoslava Mihailovića, Petrijin venac, a kasnije i odgledam film. I ovo je definitivno jedan od kvalitetnijih, boljih i najiskrenijih romana koje sam ikad pročitao. Ukoliko niste čitali knjigu a ni gledali film (a verujem da mali broj Vas spada u ovu grupu) kao ni ja, evo o čemu je roman Petrijin venac i ko bi trebalo da ga pročita.

Radnja romana Petrijin venac smeštena je neposredno posle Drugog svetskog rata, u par sela u južnoj Srbiji, a najveći deo se dešava pedesetih i šezdesetih godina u selu Okno. Mi pratimo život seljanke Petrije Đorđević, koja ujedno i prepričava svoju životnu priču i ona je sam narator. Imajući ovo u vidu, nije ni malo čudno što je ceo roman napisan resavsko-kosovskim dijalektom, jer je opet, ceo roman ispričan u vidu skaza, odnosno Petrijinog obraćanja čitaocu. Upravo zbog ovoga, kao i zbog samog Petrijinog lika, od samog početka verujemo pripovedaču i spremni smo da saznamo šta nas još Petrija može naučiti.

Roman počinje smrću njenog deteta, a polako nas vraća u prošlost kada saznajemo odakle je došla, ko je zapravo ona i ko joj je bio prvi muž, Dobrivoje. Njen život u braku sa Dobrivojem je jedan vrlo čest brak u selima u Srbiji u to vreme – brak u kom žena i muž nemaju ista prava, muž je taj koji diktira i koji može da radi šta želi, i gde je svekrva izuzetno bitna figura u kući. Nakon okončavanja ovog braka, Petrija se udaje za Misu – ovo je činjenica koju saznajemo skoro na samom početku knjige, a nastavak romana prati Petrijin i Misin bračni život kao i sve nevolje na koje nailaze.

Petrijin venac neverovatno dočarava situaciju u selima u Srbiji. Ukoliko pročitate samo neke od rečenica, automatski ćete se teleportovati u bilo koje omanje selo u Srbiji nakon Drugog svetskog rata i tačno osetiti o čemu ona to tačno priča. Ja sam, recimo, zamišljao svoju prababu u mačvannskom selu u kom je živela. Osim srećnih i tužnih momenata koje deli, kroz čitav roman se proteže njen težak fizički i mentalni rad kako bi domaćinstvo bilo onakvo kakvo treba da bude, kao i magijski rituali koji su u to vreme, a verovatno i dan danas, prisutni u domaćinstvima. Sujeverje je jedan izuzetno bitan motiv u romanu, jer se stvari ne rade na crveno slovo (u suprotnom će nas taj svetac kazniti), abortus može da se uradi posebnim metodama mazanja masti i trljanja na stomak, snovi pokazuju šta nas čeka u životu. Međutim, iako bi možda bilo smešno da nam neko u 2019. godini ispriča ovakvu priču i ovakva verovanja, Petriji apsolutno verujemo – jer ona veruje u to.

Ona, dabome, ručak nije skuvala. Da tura nos tam di mu nije mesto, to može. Da mene mrzi zato što sam joj sinovljeva žena, i to može. Al ručak da spremi, to ne može.

Petrijin venac je roman koji možda nema konkretan cilj u svom zapletu, ali on nije ni bitan. Mi prosto pratimo Petrijin težak život nekoliko decenija, slušamo o njenim srećnim i tužnim momentima, a  rečnik joj je izuzetno smešan isto koliko i tužan i na momente, srceparajuć. Obiluje scenama iz bolnica, što je sa jedne strane možda jedina stvar koju bih samo malo promenio u knjizi, ali s druge, to je verujem bila svakodnevnica seljaka u tom periodu u tom delu Srbije. Roman se završava smrću, isto kao što počinje – jer je sve ovo krug života, sve ono što je Petrija morala da iskusi, a na kraju krajeva, svi mi završimo upravo tamo gde smo i počeli. U tome leži naša sličnost – nebitno da li smo iz sela ili iz grada, da li smo rođeni 1933. ili 2013., da li smo školovani ili ne. Svi smo isti, samo neke život mazi a neke ne.

Interesantno je da je lik Petrije Đorđević baziran na Mileni Stefanović, ženi koja je svoj život provela u jednom neverovatno malom rudarskom selu blizu Paraćina, Ravna reka. Nakon filma, Milena je postala prilično popularna, pa su mediji svašta pisali o njoj. Iako je najpopularnija bila teorija da će da tuži pisca što je prepričao njen život, Milena Stefanović je sve to demantovala.

Pa nisam ni ja, boga ti, neka životinja. Ako nisam škole učila, ko on što učio, ne možeš ti, bre, po mene da gaziš ko po neku, da prostiš, balegu. Nisu te u tvoje škole valda učili kako ćeš ljudi da vređaš. I ja valda u moju dušu nešto osećam, ne samo ti.

U svakom slučaju, ovu knjigu preporučujem svakome, nebitno kakvu književnost voli. Izuzetno je zanimljiva, zabavna, ubacuje Vas u svoj svet i ne dozvoljava da prestanete da čitate. A kada završite, onda možete pogledati film i uporedite. A ako ste za još malo Petrije nakon toga, imate i pozorištu predstavu Ateljea 212. Jer nikad dosta Petrije, iako joj je život sve samo ne divan. Završio sam knjigu, ali ne mogu reći da mi njena priča ne fali.

Izdavač: Laguna

Broj strana: 419