Istorijski, Postmodernizam

Džordž Sonders, ”Linkoln u bardu” // Eksperimentalni roman o gubitku drage osobe

By In

Postmodernizam u književnosti ima više različitih vrsta,  ali to je valjda ono što postmodernizam jeste – nikad ne možemo biti sigurni šta da očekujemo. Postmodernistički romani su postali generalno jako popularni, ali čini se da su kritičari malo više oduševljeniji ovakvim romanima, te se jako često romani potpuno bizarnog stila nađu među  nominovanima za najbolje  književne nagrade. Tako je 2007. godine Bukerovu nagradu odneo  roman Linkoln u bardu, eksperimentalni roman Džordža Sondersa koji predstavlja nešto sasvim novo na književnoj sceni. Kritičari su  napisali hvalospeve o romanu, a dok se velikom broju čitalaca dopao, mnogima je bio potpuno pretenciozan i neshvatljiv. Linkoln u bardu svakako nije roman koji će se dopasti svima, i zaista jeste vrlo poseban. Evo kome bi ovaj roman legao a ko ne, o čemu je i šta je Sonders zapravo želeo da kaže.

Džordž Sonders je jedno od poznatijih imena savremene britanske književnosti. Međutim, on je pisac koga publika uglavnom zna zbog zbirki kratkih priča. Njegova zbirka priča Pastoralia iz 2000. godine predstavlja jednu od boljih zbirki kratkih priča izdatih prošle decenije, a tu je i zbirka Deseti decembar koja je, do ovog trenutka, jedina njegova zbirka priča prevedena na srpski jezik. 2017. godine Sonders izdaje svoj roman prvenac, Linkoln u bardu, eksperimentalni roman o odnosu predsednika Linkolna i njegovog mrtvog jedanaestogodišnjeg sina Vilija, i iste godine osvaja Bukerovu nagradu. Ovo je takođe roman koji su mnogi ubrojali u najbolje romane decenije.

Linkoln u bardu je eksperimentalni roman sa potpuno bizarnom strukturom i stilom, i bavi se Abrahamom i Vilijem Linkolnom. Roman je smešten nakon smrti Vilija Linkolna, koji umire od tifusa neposredno nakon početka američkog građanskog rata. Sama priča smeštena je u bardo, odnosno tibetansku verziju čistilišta gde svi mrtvi čekaju da dođe njihov red da ”nastave dalje”. U ovom bardu se upravo nalazi Vili Linkoln, a osim njega, upoznaćemo sijaset likova koji su tu gde jesu i koji će imati neku vrstu interakcije sa Vilijevim duhom. Sam roman počinje upravo pričom jednog od tih duhova, Hansa Volmana, u kom objašnjava kako je umro, iako on zapravo ni u jednom trenutku ne priznaje da je mrtav. Hans Volman je umro neposredno pre seksualnog čina od srčanog udara, i upravo zbog toga u bardu ima konstantnu erekciju. Tu je od drugih duša koje igraju veliku ulogu u romanu i Rodžer Bevins Treći, koji je umro tako što je prerezao vene jer nije mogao da na miru živi homoseksualnu vezu kakvu je hteo. Osim njih dvoje, Vili će upoznati mnoge druge likove koji će pokušati da mu pomogne da ”nastavi dalje” jer smatraju da bardo nije mesto za jedno dete, ali Vili će ipak želeti da ostane ispred svoje grobnice čekajući svog oca da dođe da ga poseti.

Sam roman je inspirisan pričom da je Linkoln viđen u viđe navrata kako ulazi u grobnicu svoga sina kako bi po poslednji put držao njegovo telo, i Sodners je tu priču pretočio u ovaj roman. Linkoln jeste lik u romanu, jer on dolazi do Vilija, drži ga, i čujemo i osetimo njegovu žal za mrtvim sinom. Upravo zbog ovoga, ovo i jeste jedan roman koji se bavi samim gubitkom voljene osobe i našom nemogućnosti da nastavimo dalje.

Abraham i Vili Linkoln

Ali ovaj roman je i nešto više. Priča o Viliju i ocu Linkolnu u grobnici je prekinuta istorijskim spisima, arhivskim dokumentima i svedočanstvima o pravom Abrahamu Linkolnu i tadašnjem životu američkog  predsednika. S obzirom na to da je Linkoln bio nova politička figura u tom periodu, i da se Vilijeva smrt desila u toku prve godine američkog građanskog rata, možemo da pročitamo spise o percepciji Abrahama Linkolna i kako su to ljudi njega tada doživljavali. Pre svega, tu je mišljenje javnog mnjenja o njegovom sinu  i o činjenici  da je, dok su se politički velikani skupljali jedno veče u Linkolnovoj kući radi  proslave, Vili bio na spratu izuzetno bolestan. Osim toga, tu su opisi Linkolnovog izgleda, njegovih očiju, visine, njegovog temperamenta, i na kraju njegovog odnosa sa Vilijem. Ovo su sve pravi tekstovi koji nam samo  pomažu da Linkolna shvatimo mnogo realnije – kao pravu figuru koja je u istom periodu vodila izuzetno bitan građanski rat a opet preživela veliku tragediju kada mu je sin umro. Na koricama ovog romana možete videti i fotografiju malog dečaka, a to je upravo pravi Vili Linkoln.

Ideja za ovaj roman je neverovatna. Zaista nisam video da je iko ikad napisao, ili čak osmislio, bilo šta slično, i za to Sondersu svake pohvale. Međutim, na momente deluje previše eksperimentalno, i čitalac se često može izgubiti. Neki delovi romana su spektakularni, dok drugi znaju dosta da nas umore. Na sve to, knjiga se čita kao scenario, ali je jako konfuzno ispratiti radnju s obzirom na to da tek na kraju pasusa saznajemo ko je taj pasus izgovorio, što nam se često ne poklapa sa onim što smo zamislili. U svakom slučaju ovo nije roman za svakoga – nekima će biti maestralan, drugima će biti užasan, ali sve u svemu ovo je roman koji je trebalo da bude izdat zbog same ideje. Mislim da je zbog nje i dobila Bukerovu nagradu, i iskreno, ne mogu da se žalim. Ovakvu ideju je zaista trebalo nagraditi. Ukoliko budete uzimali roman u ruke, dajte  joj šansu bar pedesetak strana.

Roman je, čim je izdat, napravljen kao mini film na YouTube-u od strane časopisa The New York Times. Isto kao što je i sam roman eksperimentalan, tako je i video snimljen u formu videa od 360 stepeni, što znači da priču pratite tako što pomerate telefon. Srpska verzija ovog romana vizuelno užasnog izgleda može se naći pod znakom izdavačke kuće Geopoetika.

Džordž Sonders, fotografija: The Guardian

Naslov originala: George Saunders – Lincoln in the Bardo

Izdavač: Geopoetika

Broj strana: 356