Drama

Elena Ferante, “Lažljivi život odraslih” // Koje se laži mogu tolerisati?

By In

Niko ne zna ko je Elena Ferante, a njena Napuljska tetralogija je osvojila ceo svet. Ovaj serijal romana je bio poznat i pre TV serije koju je radio HBO, tako da možete samo zamisliti kakva je pomama za ovim romanima nastala nakon emitovanja prve sezone. Elena Ferante je trenutno najpopularnija italijanska književnica, iako zapravo niko ne zna ko je ona, jer je u pitanju pseudonim. Ne zna se čak ni tačan pol osobe koja je napisala sagu o Lili i Eleni, iako se ipak veruje da je u pitanju ženska osoba. U svakom slučaju, osim ove tetralogije koja je zaista remek-delo za sebe, Elena Ferante je napisala i druge romane koji se polako prevode i na srpski jezik. Romani Dani napuštenosti i Mračna kći se uveliko mogu naći u našim knjižara, a pre neki dan je svako ko voli Elenu Ferante skoknuo u neku od knjižara kako bi nabavio njen najnoviji roman, Lažljivi život odraslih. Da li ovaj roman čini uslugu Eleni Ferante ili je pak tetralogija i dalje ono što će se smatrati njenim najboljim delom?

Već na prvoj strani romana upoznajemo se sa devojčicom Đovanom koja govori da joj je otac, dve godine pre nego što ih je napustio, nazvao ružnom. Znači da od samog starta znamo da će ovo biti jedna porodična priča u kojoj otac napušta svoju porodicu. Đovana kreće u svoju naraciju, i daje nam uvid u njeno detinjstvo u Napulju. Ona je zapravo dosta vezana za svog oca, tako da nam neće baš odmah biti jasno iz kog razloga i kako je došlo do toga da je on nazove ružnom. Međutim, kako stranice odmiču, saznajemo da Đovanin otac ima rođenu sestru Viktoriju, koju Đovana nikad nije videla. U njihovoj porodici, Viktorija je sinonim za đavola – ona je učinila nešto neoprostivo i to je razlog zbog kog oni više nisu dobri, a ujedno i razlog zbog kog je Đovana nikad nije upoznala. I same reči njenog oca nisu bile da je Đovana ružna, već da počinje dosta da podseća na njenu tetku Viktoriju, koja je toliko zla da joj se vidi na licu. Radoznala da sazna malo više o svojoj tetki, Đovana će iskoristiti priliku kada joj roditelji ne budu bili u kući kako bi pronašla stare porodične fotografije i tu našla tetku Viktoriju kako bi videla kako ona to zapravo izgleda. Međutim, kada ih bude pronašla, videće da je Viktorijino lice na svakoj slici prekriveno crnim kvadratom koji ne može da se skine. U trenutku kada bude rekla svojim roditeljima da želi da upozna svoju tetku, i kada napokon bude provela jedno popodne sa njom, porodične tajne će početi da bivaju razotkrivene, i Đovana će se naći između dve vatre laži – njenih roditelja i njene tetke Viktorije.

Prva reč koja može da dođe u obzir za opisivanje ovog romana je interesantan. Lažljivi život odraslih je zaista roman čije se stranice okreću same, prvenstveno iz razloga što Ferante ne gubi vreme – ona na svakoj stranici otkriva nešto novo o Đovaninoj porodici. To je glavni razlog zbog kog se polovina ovog romana može pročitati u toku samo jednog popodneva. Isto kao što je slučaj sa Napuljskom tetralogijom, Ferante zna šta je ono što čitaoce zanima, i ne umara ih nepotrebnim informacijama. Istina jeste da je dosta škrta na opisivanju okoline, prirode, istorijskih ili nekih društvenih činjenica koje su nekim čitaocima bitne, ali je zato majstor u opisivanju emocija i karakterizaciji likova. Univerzalno mišljenje je da je način na koji je pisala romane o Eleni i Lili presjajan, ali ruku na srce, tu je imala 4 knjige da razradi svoje likove. Ipak, nije mnogo drugačije u romanu Lažljivi život odraslih. Đovaninom, ali i liku tetke Viktorije je dala život na jedan sjajan način – lik potonje ćemo, verujem, pamtiti ceo život. Viktorija je zaista presjajan lik, bez obzira na to na čiju ćete stranu stati do kraja romana.

Sa druge strane, tu je i tematska slojevitost. Lažljivi život odraslih je roman koji dosta podseća na čiklit literaturu, ili na neku plažnu limunadu, ali zapravo ima dosta toga ispod površine što bi trebalo da se zagrebe i spozna – uglavnom o porodičnim i društvenim odnosima. Osim glavne teme u romanu, što su tajne i laži, Ferante je ispitala odnos muškaraca i žena, odnose roditelja i svoje dece, ali i šta je to tačno prijateljstvo. Đovanin ljubavni momenat u romanu će nas naterati da porazmislimo o našim prijateljstvima i šta je ono što je nedopustivo. Šta je to što zapravo čini pravog prijatelja, ili dobrog roditelja? Na samom kraju postavlja se i pitanje – da li je laganje zarad nekog većeg dobrog opravdano? I da li nas to čini lošim ljudima, ili nas samo čini odraslima? Na samom Đovaninom primeru, ali isto tako i na primeru njenog oca Andrea i tetke Viktorije, zapitaćemo se da li je istina da iver ne pada daleko od klade, porazmislićemo o svim momentima u kojima smo krivili nekog za nešto što smo i mi sami možda uradili nekad kasnije. Ali, isto kao i u Napuljskoj tetralogiji (što se onda čini da je česta pojava u romanima Elene Ferante), dobijamo lep uvid u to kakva je Italija i kakvo je generalno društvo bilo nekoliko decenija unazad. Koje su nam to vrednosti bile bitne, i kako su to sitnice, u slučaju ovog romana narukvica koja će igrati dosta veliku ulogu, činile naše živote mnogo potpunijim nego što to čine danas.

Ipak, ne mogu da kažem da ovaj roman ne dolazi sa svojim manama. Iako se trudim da ne delim književnost na mušku i žensku jer ne vidim razlog da su neke teme ”ženske” a neke ”muške”, činjenica jeste da će se Lažljivi život odraslih više dojmiti ženama, ali nije to toliko zbog teme koliko do samog zapleta u romanu. Naime, neke od scena u ovoj knjizi dosta podsećaju na španske sapunice – čini mi se da ih je Elena Ferante bespotrebno zakomplikovala. Neki dijalozi se čini malo nerealnim, odnosi između nekih likova su romantizirani bez ikakvog razloga, što na samom kraju može naterati čitaoca da shvati da su možda neke scene (ne nužno ceo zaplet) za nijansu nerealne. Ali bilo kako bilo, ovo zaista ne može da uništi interesantnost ovog romana i činjenicu da mu se stranice zaista okreću same, iako je prva polovina romana za nijansu zanimljivija. Poglavlja su dosta kratka, te je čitanje ovog romana još lakše.

Da li preporučujem Lažljivi život odraslih? Da. Ovo nije savršena knjiga i svakako ima mana, ali je knjiga koja odlično legne nakon nekog tematski i stilski zahtevnog romana. Elena Ferante je, po mom mišljenju, negde malo iznad čiklit, odnosno ”lakše” literature, i to prvenstveno zbog načina na koji gradi priču i svoje likove. To je ono što je čini posebnom. Detaljna psihološka analiza likova je svakako pomogla Eleni da nam ih predstavi na način zbog kog ćemo pokušati da pronađemo te ljude u našoj okolini. Oni su vrlo realni, i na tome bi joj mnogi pisci mogli pozavideti. Ako uzmete ovu knjigu, postoji šansa da vas razočara, posebno ako su vam očekivanja dosta visoka. Ovo nije Napuljska tetralogija, ali nije gubljenje vremena. Vrlo je pitko štivo, roman koji nas tera da porazmislimo o dosta tema. Na kraju krajeva, ako vam ne bude ležao stil ili vi budete mišljenja da ovo možda jeste neka vrsta ”lakše” literature, ne verujem da vam roman može biti dosadan. A samim tim što se doslovno može pročitati za dva dana iako broji 350 strana, ne vidim razlog zašto se ne biste upustili u ovu priču i pridružili se Ferante groznici koja, čini se, hara i Srbijom. Videćemo da li će isti slučaj biti i sa njenim romanim Mučna ljubav, koji Booka najavljuje uskoro.


Naslov originala: Elena Ferante – La vita bugiarda delgli adulti

Izdavač: Booka

Broj strana: 353