Drama

En Tajler – Kalem plavog konca // Zamršeni odnosi jedne sasvim (ne)obične porodice

By In

Svi smo upoznati sa legandarnom prvom rečenicom Tolstojeve Ane Karenjine koja kaže da su sve srećne porodice nalik jedna na drugu, a svaka nesrećna nesrećna na svoj način. Međutim, nekako nam je, kao društvu, teško da poverujemo da su tuđi problemi veći od naših, i često izigravamo sudije u igri zvanoj ’’ozbiljniji problemi’’. Na sreću, postoji i taj deo društva koji svačije probleme gleda objektivno, razumejući i saosećajući se sa njima – to ne moraju biti nužno veliki životni problemi, već sve ono što nam daje nemir i čime nismo zadovoljni. Porodica Vitšenk je upravo takva, a kroz savršenu prozu En Tajler, razvićemo tu empatiju još više.

O romanu Kalem plavog konca sam pisao još 2015. godine, mesec dana pre nego što je izdat, i preporučio kao jedan od romana koji vredi sačekati da se prevede na srpski jezik, ili ga naručiti što pre i čitati na engleskom jeziku. Iste te 2015. godine, ovaj roman se našao među 5 nominovanih romana za prestižnu Buker nagradu, i ta činjenica dovoljno govori o književnoj vredosti En Tajler i ozbiljnosti ove priče. Zahvaljujući izdavačkoj kući Dereta, ovaj roman je sada i kod nas – malo smo čekali, ali smo sačekali, i to je ono zbog čega treba da nam bude drago.

Kalem plavog konca je naizgled jedna slatkasta limunada, ali ona u svojim koricama krije mnogo više nego što možemo da zamislimo. Zamislite jednu običnu američku porodicu, čije 4 generacije žive u jednoj lepoj kući u predgrađu Baltimora. ’’Osnivač’’ porodice je jedan ambiciozni gospodin koji se ne boji da dobije ono što želi, građevinac u upitnom braku. Sledeći u redu su njegov sin i sinovljeva supruga – on nasleđuje posao i nastavlja se na svog oca. Ona je jedna obična žena iz 50-ih, koja za cilj ima da odgaji četvoro dece i da učini da oni pre svega poštuju jedni druge, a kasnije i vole. I, na kraju, tu je četvoro dece, dve ćerke koje vole jedna drugu, i dva sina, od kojih je jedan tu usled čudnih okolnosti, i naravno ono dete koje je uvek crna ovca porodice. I kako sama En Tajler u romanu kaže, Vitšenkovi žive mislileći da su nekako posebni, iako to zapravo nisu bili. I to je bio glavni problem Vitšenkovih – što nisu mogli biti običniji.

En Tajler započinje svoj roman u 1994. godini, kada Rob i Abi Vitšenk dobijaju telefonski poziv od njihovog sina Denija koji im otkriva da je gej. Iako čitalac automatski pomisli kako će se roman vrteti upravo oko toga, priča koja će se nastaviti je mnogo kompleksnija. Kroz prvi deo romana upoznajemo poslednju generaciju Vitšenk porodice – tu su roditelji, Rob i Abi, i njihova deca – Amanda, Džini, Stem, i naravno Deni koji će učiniti sve kako bi se o njemu pričalo. U periodu između 1994. nakon tog fascinantog telefonskog poziva i 2012., En Tajler polako raspliće kalem konca koji će nam dati bolji uvid u njihove međusobne odnose, njihova razmišljanja i slaganja jedno sa drugim, o odnosu Denija sa svim ostalim u porodici, a posebno prema Stemu, koji nije pravi Vitšenk, već usvojen. Idući unazad, drugi deo knjige je rezervisan za jednu generaciju ranije, kada su se 1959. godine baš ti Rob i Abi međusobno zaljubili i započeli svoj zajednički život. Treći deo oslikava same početke ove porodične sage, kada Redov otac Džunior 1936. godine sagrađuje kuću za nekog drugog, ali se ipak zaljubljuje u nju.

Kuća u samom romanu može da predstavlja svojevrsnog protagonistu. Ona je tu kao razlog ove priče, i svedok je apsolutno svih generacija i promena u društvu. S obzirom na to da se roman uglavnom odigrava samo u ovoj kući, čitalac ne može a da se ne poveže sa njom i počne da je gleda kao možda i najdražeg Vitšenk lika. Na kraju krajeva, ona je tu sa Vitšenkovima već četiri generacije, i zna sve tajne, razmišljanja i unutrašnje probleme svih svojih stanara i gostiju.

Ne samo da nas je En Tajler upustila u jednu prelepu porodičnu sagu, ona nam je dala jedan poseban uvid u život u predgrađu Baltimora, gde se ljudi bez problema zovu Piksi ili Puki. Sama dešavanja u romanu i nisu bitna – Vitšenkovi zaista nisu ni po čemu posebni, pa isto tako čitalac ne bi trebalo da očekuje spletke, misterije ili ubistva – ovo je jedna istinska drama jedne sasvim obične porodice, koju spisateljica dočarava na najbolji mogući način. Sama metafora kalema plavog konca je izuzetno dirljiva i zaokružuje celu priču na jedan emotivan način, ali to Vam neću otkriti jer bi zaista trebali uzeti knjigu u ruke i pročitati je.

Iako roman počinje na jedan vrlo trafičarski način, Kalem plavog konca već posle desetak stranica postaje jedno ozbiljno štivo o psihologiji jedne porodice i tome kako njeni članovi funkcionisu međusobno. Čitalac ne može a da se ne poistoveti sa bar jednim likom, jer na kraju krajeva, i svi mi imamo svoje porodice i možda zamršene odnose sa nekim od članova. Vrlo sličan pozorišnoj predstavi i filmu August Osage County, Kalem plavog konca može da se posmatra i kao jedna pozorišna drama – čitalac bez problema može da ih zamisli sve na sceni, što povećava celokupan osećaj.

Da li je ovo roman za Vas? Svakako. Nebitno da li volite trilere, ljubavne romane ili fantastiku, Kalem plavog konca je priča koja je svima nama vrlo bliska. Govori o  tome koga najviše zapravo volimo u porodici, šta smo sve spremni da uradimo za njih, kao i to koliko je sama kuća bitna za jednu porodičnu istoriju.

Posebno bih pohvalio izdavačku kuću Dereta na savršenom kvalitetu ove knjige. Pre svega, tu je korica knjige koja je urađena na isti način kao i svetska, što je za ovaj roman dosta bitno, ali isto tako i nešto što ja lično mnogo volim. Držati je u ruci i čitati je zaista poseban osećaj.


Naslov originala: Anne Tyler – A Spool of Blue Thread

Izdavač: Dereta

Broj stranica: 357