Drama, Istorijski

Gabrijel Garsija Markes – Sto godina samoće // Stil, teme i saveti za čitanje ove kultne knjige

By In

Postojala je ta jedna knjiga koju su svi moji bližnji, odnosno ljudi u čiji književni sud verujem, pročitali i neverovatno nahvalili. Ne znam iz kog razlog ali roman Sto godina samoće nekako nije dospeo u moje ruke, niti sam imao neku veliku želju da je pročitam. Krajem prošle godine se to promenila, i jednog dana sam rešio da ću sebi da kupim tu knjigu jer je nemoguće da mi se ne dopadne. S obzirom na to da je srpska korica, po mom mišljenju, jako ružna, odličio sam se da kupim knjigu na engleskom jeziku – obe cene su bile iste, a zašto ne bih imao lepšu koricu ako već mogu? Elem, korice su zaista nebitne za ovu priču jer bi valjda trebalo da ohrabrujem čitanje bez obzira na korice ali avaj. Ovo je moj sud o romanu Sto godina samoće, i par saveta kako da Vi čitate ovaj roman, jer je zaista specifičan.

Roman Sto godina samoće prvi put je izdat 1967 godine, i ujedno je i prvi Markesov roman koji je preveden u staroj Jugoslaviji, a od tada ga je pročitalo hiljade i hiljade ljudi sa ovih prostora. Markes je odličan u pisanju koristeći magični realizam, odnosno koristeći neobjašnjive natprirodne epizode i elemente kako bi dočarao atmosferu. Vrlo je bitno ne mešati magični realizam sa naučnom fantastikom ili fantastikom – ovi elementi nisu tu da bi uticali na radnju romana, i svi likovi ih posmatraju kao potpuno normalnim. Kroz više stotina stranica, pratimo priču sedam generacija porodice Buendia, počevši od prvog, Hose Arkadia Buendie koji je oformio malo selo, odnosno gradić Makondo, u kom se radnja odigrava. Ovo je jedino što je bitno napomenuti za radnju romana, jer bi sve ostalo bilo kvarenje užitka koji ovaj roman predstavlja, ali praćenje sedam različitih generacija na jednom te istom mestu, gledajući kako se njihovi životi raspliću i na koji način utiču jedni na druge je zaista fascinantno.

Sto godina samoće može biti prilično komplikovan za čitanje, prvenstveno što se manje više svi zovu isto, ali o tome možete pročitati malo dole u ovom postu kada ću dati dva najveća saveta za čitanje ove knjige. Ipak, i ova činjenica je svojevrsna Markesovom stilu u ovom romanu, koji je prilično čudan ali u isto vremene neverovatno magičan. Da je ovaj roman film, definitivno bi ga režirao Ves Andreson.

Kroz sedam generacija jedne porodice, Markes je pokušao – i uspeo – da na jedan neverovatan način istraži temu samoće, koja je ujedno i najveća tema ovog romana. Iako se svi likovi drže zajedno generacijama (prvenstveno zahvaljujući Ursuli iz prve generacije porodice Buendia), svako od njih ima svoj rat koji vodi. I sam grad Makondo je usamljen, kao i svi likovi u ovom romanu, i nemoguće je ne posmatrati ga kao jednog od glavnih likova. Isto kao što je i on potpuno razdvojen od ostatka civilizacije i živi samo za sebe, tako su i svi stanovnici ovog grada (odnosno članovi porodice Buendia) potpuno samoživi i usamljeni, i nije im potreban niko drugi. Osim teme samoće, dosta je razrađena i tema vremena, što ćete posebno doživeti kada budete pročitali roman, ali otkriću vam jedno – Markesov magični realizam je glavni krivac za ovu temu, jer svi članovi ove porodice žive preko 100 godina.

Što se tiče samih likova, oni su vrlo kompleksni. Iako se stiče utisak da su jednolinerni, jer su svi muškarci koji se zovu Hose Arkadio racionalni i snažni dok su svi muškarci koji se zovu Aureliano tihi i naizgled slabašni, svaki Markesov lik je razrađen do neverovatnih detalja. Markesova naracija je zaista spektakularna – on je uspeo da samo u jednoj knjizi (za koju ne možemo reći da je neverovatno velika) razradi više desetina likova na savršen način.

E sad, dolazimo do malo bitnijeg dela – koje su to dve stvari koje su najbitnije prilikom čitanja ovog romana?

1. Napravi porodično stablo

Moj primerak knjige je u sebi sadržao porodično stablo porodice Buendia, ali pretpostavljam da postoje i knjige koje ga nemaju. Vrlo ga je lako naći na internetu, a verujte mi, ovo je izuzetno bitno za čitanje ovog romana. Kao što sam već napomenuo, knjiga prati sedam generacija jedne te iste porodice, gde se imena konstantno ponavljaju. Markes ih je napravio tako da su sve osobe koje se zovu na isti način manje više i psihički iste, te se postavlja pitanje da li je bitno razlikovati ih. Ipak, s obzirom na to da se imena često ponavljaju a opisuju druge likove, i ako na sve to dodamo ove malo manje bitne likove – porodično stablo jeste vrlo bitno. Ukoliko pravite svoje stablo, bilo bi jako korisno napisati ko je ta osoba ili odakle je došla (ovo se odnosi na bračne partnere i partnerke Buendia porodice), kao i način na koji su umrli.

2. Nemoj praviti velike pauze u čitanju

Sticajem okolnosti i zbog velikog broja poslovnih obaveza, meni je trebalo dve nedelje da završim ovu knjigu iako mi se neverovatno svidela. Ipak, to je verovatno uticalo na moj celokupan utisak, jer mislim da bi bio još snažniji da sam je pročitao kroz nekolio dana. Tako da, ukoliko se uhvatite za ovu knjigu, budite sigurni da ćete je moći čitati redovno, isključivo kako bi Vam priča lakše i lepše pala. Ovo je takođe roman koji bih preporučio za letovanje jer bi bilo idealno čitati je na nekom malo drugačijem mestu.

Sve u svemu, da – ovaj roman zaista preporučujem svima koji vole dobru i kvalitetnu književnost. Roman nema puno dijaloga, pa verujem da će neke to odmah da odbije, ali zaista je vredan svake strane. Markes nikada nije prodao prava za ovaj roman, niti bilo ko iz njegovog tima ili porodice, tako da film još uvek ne postoji, niti je planirano. Što je u jednu ruku i dobro; ostaje nam ono najlepše – da zamišljamo.