Drama

Imanuel Mifsud – U ime oca (i sina) // 60 strana besprekorne proze i manjka zapleta

By In

’’Reci mi, sine moj, kakve uspomene možeš da iskopaš iz svog sećanja? Koji je rani prizor ostavio trag? Šta je temelj na kojem su sazdani svi drugi prizori? Moj vlastiti je tužan, vrlo tužan. A tvoj?’’ su reči na kojima bi pozavideli mnogi književnici. U moru jako loše literature, nađu se knjige koje Vas promene, a s obzirom da se izgleda dobra književnost danas meri u rečima, vrlo je teško naći roman koji je kvalitetan bez obzira na svoju tematiku – već zbog svojih reči i rečenica, i bez obzira na dužinu. Jedan takav roman je U ime oca (i sina). Odnosno, da li uopšte možemo da nazovemo ovo štivo romanom? To je jedna novela, od svega 60 stranica, koja ipak ostavlja jedan veliki pečat na čitaoca. O čemu je to zapravo ova knjižica, kakve teme ona pokriva, da li je treba pročitati, i šta je to u čemu se Misfud pokazao, a gde je podbacio?

Pre nego što se pozabavimo samom tematikom ovog romana, hajde da se fokusiramo na samog pisca, koji je ovdašnjoj publici verovatno nepoznat. Imanuel Mifsud je rođen na Malti 1967. godine, a već sa 16 godina dobio je nagradu za književnost Versatri. Njegovo najupečatljivije delo je zbirka kratkih priča Čudne priče Sare Su Sumut, za koju je dobio i Nacionalnu književnu nagradu Malte, a novela U ime oca (i sina), o kojoj danas pričamo, krunisana je Evropskom nagradom za književnost.

Ono što će vam reći pozadine knjige sasvim je dovoljno što treba da znate o ovoj knjizi (jer dubljeg zapleta i nema). Naime, nakon očeve sahrane, narator nalazi očev dnevnik koji je vodio dok je bio vojnik u Drugom svetskom ratu. Međutim, narator shvata da je dnevnik jako bezličan, odnosno da u njemu nema apsolutno nikakvih očevih emocija, što će ga dalje naterati da preispita očev život, kao i odnos koji je imao sa svojim ocem. Napisan vrlo lično i krajnje emotivno, ovaj roman zaista pokušava da natera naratora, ali isto tako i čitaoca, da shvati na koji je to način otac izrastao u takvu osobu, i do koje mere je to uticalo na njega kao čoveka.

Ono što je takođe izuzetno bitno u ovom romanu je i dualitet, odnosno dvostrukost. Prvi primer toga možemo da vidimo u samom naslovu dela, jer nije samo u ime oca, niti je samo u sinovljevo ime, već u ime obojice. Dalje, postoje dva izvora pripovedača – sa jedne strane tu je otac čiji život bolje upoznajemo kroz njegov dnevnik, ali i sin čije mišljenje o svemu što pročita, kao i njegova osećanja, možemo jasno da shvatimo. Kako i Kontrast izdavaštvo napominje na pozadini knjige – tu je i mogućnost da se dve krajnosti prirodno prepletu i daju jednu celovitu proču koja se može sagledati iz više uglova.

Vrlo je teško pisati recenziju za ovu knjigu, posebno jer akcenat nije stavljen na samu priču u romanu, već na osećanja koja pričaju neku svoju istoriju. Misfudov jezik je izvanredan, tako da nije ni čudo što je dobio sve ove nagrade. Mnogi današnji pisci bi mu pozavideli na talentu i na načinu na koji on piše. On je uspeo, da na samo 60 stranica, napiše toliko toga što drugi ne mogu ni na 560. I iz tog razloga ova knjiga je nešto što bi trebali da pročitaju apsolutno svi ljubitelji dobre i kvalitetne proze. Ukoliko, pak, tražite neko lakše štivo za ove tople dane – ovo nije to. U romanu U ime oca (i sina) nećete naići na spletke i očigledno teške životne drame. Ali ukoliko ste za jedan roman koji može da se pročita iz samo jednog sedenja (što dodatno povećava njegovu jačinu), onda je ovo svakako roman za Vas. Iako je na neki način teško izdvojiti oko 500 dinara za ovaj roman za samo 60 strana, svako ko voli besprekornu i donekle poetičnu prozu, ne treba da propusti šansu ukoliko mu ova knjiživa dospe u ruke.

#PRESUDA: Iako sam lično ljubitelj književnosti koja ima malo dublji zaplet, shvatio sam da se ovaj roman ipak čita zbog emocije i proze. I iz tog razloga mu dajem 3.5 zvezdice – jer je jezik zaista savršen, ali da li je jezik sve što bi trebalo da čini roman? Manjak zapleta je jedini minus ovog romana, jer da je Imanuel malo više vremena proveo koncentrišući se na zaplet i rasplet, verujem da bi ovaj roman već bio klasik današnjeg vremena. Ovako će, za sada, ostati izuzetno nezapažen, jer ljudi nisu navikli na čitanje ovakve vrste knjiga. Ali, hvala Imanuelu što je prepoznao da ovakav način pisanja romana i ne može da bude duži jer bi čak i 30 stranica više dovele do prezasićenja.

Na kraju krajeva, sve zavisi šta Vam se čita. Ukoliko Vam se čita emocija, onda je ovaj roman bolji od bilo kog sajta sa citatima koji možete naći. Ako vam se, pak, čita prava fikcija, možete slobodno da je preskočite.

pisac Imanuel Mifsud

Naslov originala: Immanuel Mifsud – Fl-Isem Tal-Missier (U Tal-Iben)

Izdavač: Kontrast izdavaštvo

Broj stranica: 59