Intervju

Intervju: Danijel Jovanović, pisac tetralogije ”Severna kapija”: O mladim piscima, strahovima i mogućnostima

By In

Ono što je pozitivna stvar jeste da je sve veći broj mladih pisaca sa naših prostora koji žele da im se glas čuje. Ono što nije pozitivna stvar jeste činjenica da je izuzetno teško naći izdavačku kuću koja će prihvatiti rizik da izda nešto od neimenovanog pisca. Međutim, postoje te izdavačke kuće koje će dati šansu mladim piscima, i od njih stvoriti ljude koje će drugi mladi ljudi verno pratiti. Pod našim književnim nebom ne postoji veliki broj pisaca koji se usuđuje da piše fantastiku, ali to je učinio Danijel Jovanović svojom tetralogijom Severna kapija o kojem je bilo reči na blogu, a u ovom postu možete pogledati o čemu je to tačno prvi deo ovog serijala. Danijel sada odgovara na 10 pitanja i priča ne samo o svojoj poznatoj tetralogiji čija publika svakim danom sve više raste, već i o tome šta znači biti mladi pisac u Srbiji, čega se plašiti a čega ne, kako reaguje kada ga porede sa Dž. K. Roling i šta mu je pomoglo da ostvari svoje snove:

Kada se tačno stvorila ideja za Severnu kapiju i kako se uopšte razvijala?

Verovao ili ne, najbolje ideje mi se javljaju dok radim na nekoj drugoj priči. Tako je bilo i sa Severnom kapijom. Godine 2011. završavao sam svoj prvi roman (nije još uvek objavljen) ali me ideja o hrabroj devojčici sa sela nije ostavljala na miru. Želeo sam da ispričam priču o detetu koje odlazi iz topline svog porodičnog doma u neprijateljski planinski predeo. Znao sam da ću se baviti za mene jako bitnim socijalnim temama (sistemom školstva, korupcijom, razlikom u društvenim slojevima i vršnjačkim nasiljem), ali sam takođe želeo i da priča dobije mračnu i mističnu notu. Tako se u sve to umešala slovenska mitologija i zapleti su sami krenuli da se ređaju. I da, oduvek sam znao da bi priča trebalo da ima četiri dela. Ono što nisam znao je da li ću u tome istrajati.

Mnogi pisci crpe inspiraciju iz svog života. Da li su neki likovi bili direktno inspirisani nekim ljudima iz tvoje okoline ili ne? Kako si koncipirao svoje likove?

Tih nekih stvari nisam bio svestan dok sam pisao Severnu kapiju, ali sad kad se okrenem i sagledam čitavu priču shvatam da među tim redovima ima mog života i više no što bi se od jedne knjige fantastike očekivalo. Niko iz mog okruženja nije preslikan u potpunosti na nekog lika iz knjige, ali neki od likova sigurno čine kombinaciju ljudi koje sam poznavao. Mentalitet ljudi u Suzaninom selu, okruženje u kome je odrastala, navike, običaji i verovanja predstavljaju moje detinjstvo i mislim da je to svima očigledno. U njenom odlasku od kuće prepoznali su se svi koji su kroz isto to nekada prošli i generalno ta porodična ljubav je nešto što ljudima greje srca. Često mi pišu i govore da je Bibi zapravo njihova majka, da je toliko opipljiva da se svakog trenutka očekuje da iskoči iz knjige i krene da te obasipa brigama i bujicama nepovezanih reči. Kada ti se takav lik javi, samo treba da ga pratiš kroz stranice.

Kad smo već kod inspiracije, mnogi (uključujući i mene) kažu da je Severna kapija srpski Hari Poter zbog nekoliko sličnosti, što bi značilo da si ti na neki način srpska verzija Dž. K. Roling. Kako reaguješ na to?

Iz mog iskustva ljudi često pomisle na te sličnosti na početku prvog dela serijala, ali već na polovini knjige zaborave na ta poređenja. Mislim da upravo ti neki naši koreni, običaji koje imamo, kao i sama bića slovenske mitologije daju Severnoj kapiji svojstven pečat. To je i jedan od razloga zašto mnogo ljudi smatra da bi moj serijal trebalo uvesti u školsku lektiru. Verovatno će zauvek svaka priča čije je dešavanje smešteno u bilo kakvu školu biti poređena sa Harijem Poterom i to je nešto što je neizbežno. Severna kapija nije škola za čarobnjake i, osim četvoro izabrane dece, niko ne zna za svet iza kapije. Roling je stvorila čitav univerzum (isto tako koristeći se mnogim motivima koji su već postojali) i to je ono zbog čega bi trebalo da joj se divimo. Ne mislim da ću ikada biti kao ona, ali ću se uvek rado vraćati serijalu o dečaku čarobnjaku koga obožavam.

serijal ”Severna kapija”
Šta ti je bio najveći strah u toku pisanja knjige, i kako si ga prevazišao?

Najveći strah bio sam ja samome sebi. Bojao sam se da neću uspeti da ovako kompleksu priču iz glave prenesem na papir na pravi način, a takođe i da neću imati dovoljno snage da istrajem. Pisanje serijala neverovatno je veliki posao koji te prati godinama i za vreme koga moraš sve detalje da držiš u glavi – zbog povezanosti motiva, logike i mogućnosti ponavljanja istih scena. Tokom pisanja Glasova u tami najveći strah mi je bio da neću ispuniti visoke standarde koje sam u Duhovima prošlosti postavio. Svaki deo nosio je neke sebi svojstvene strahove. Prevazilaziš ih jednostavno tako što nastaviš da pišeš.

U kom trenutku ti je palo na pamet da objaviš knjigu? Pretpostavljam da dosta mladih krene da piše nešto svoje ali se ne usudi da ikad kontaktira neku izdavačku kuću. Kako si ti to odlučio da učiniš?

Mislim da sam oduvek potajno znao da je ovo priča koja zaslužuje i mora da izađe u javnost. Dok sam pisao prvi deo serijala, pitao sam se da li će ljudi u njoj videti ono što pokušavam da prenesem. Možda sam se zavaravao da pišem bez očekivanja – samo za sebe i sebi bliske ljude, ali mislim da sam zapravo oduvek maštao da budem ovde gde sam danas. Nešto mi je govorilo da će Suzana i njena porodica osvojiti srca velikog broja ljudi i taj osećaj me nije prevario.

Od začetka ideje za Severnu kapiju pa do ovogodišnjeg Sajma knjiga na kome si video poslednju knjigu iz serijala kako se prodaje, koji ti je bio najteži korak?

Najteži korak bio je doći do prvog izdanja. Više puta sam govorio o tome koliko je taj proces iscrpljujuć i koliko vodeći izdavači drže vrata čvrsto zatvorena za mlade autore. Duhovi prošlosti čekali su na objavljivanje pune 3 godine. Bivao sam odbijan, nisu mi odgovarali na mejlove, gubili su moje rukopise, učestvovao sam na konkursima, raspitivao se na hilljadu strana i čekao. Moram da priznam da je bilo trenutaka u kojima sam bio siguran da nikada neću uspeti da objavim prvu knjigu, a to je uticalo i na to da odustanem od pisanja druge. Iz tog razloga, još uvek mi je ponekad neverovatno da su Duhovi prošlosti ove godine doživeli svoje treće izdanje. Zapravo sam srećniji nego što dozvoljavam sebi da shvatim.

Na koje poteškoće si nailazio u toku pisanja?

Svako ko je čitao knjige iz serijala Severna kapija primetio je čvrstu povezanost motiva, tumačenja simbola i snova. Romani imaju neku vrstu detektivske podloge i veliki izazov je bio ostaviti dovoljno tragova da zagolicaš maštu, a da ne otkriješ previše kako bi se iščekivanje nastavilo. Kada unapred znaš sve tajne, onda ti je nekada teško da proceniš gde si i koliko rekao. Nekada mi se dešavalo da satima sedim na podu okružen skicama, simbolima, rasporedom časova, godišnjim kalendarom i mitologijom i da nikako ne mogu da ih poređam u redosled u kom treba da budu. Trudio sam se da uvek i svako poglavlje sadrži mínimum jedan trag koji je bitan za samu završnicu. Organizacija i koncentracija moraju uvek da vam budu na jako visokom nivou kod pisanja ovakvih knjiga, a to ume da bude iscrpljujuće.

Šta bi poručio mladim piscima iz Srbije koji žele da se probiju na tržište danas?

Odgovori na pitanja ovog tipa mogu zvučati kao kliše. Zaista je potrebno da mladi ljudi koji pišu budu uporni, izdržljivi, da ih odbijanja ne razoružaju i da pokušaju da uživaju u samom procesu nastanka priče. Pre nego što bilo kome pošalju rukopis, neka ga pročitaju mnogo puta, neka ga ostave da “odleži” pa neka mu se vrate. Neke greške se lakše uoče kada se glava “ohladi”. Neka daju tekstove na čitanje ljudima kojima veruju i kojima je književnost bliska. Neće uvek svi biti iskreni, tako da bi trebalo da veruju svom osećaju, ali i da oslušnu šta drugi ljudi imaju da kažu. Neka se raspitaju kako koji izdavač funkcioniše i neka imaju mnogo strpljenja. Za književnu karijeru nikad nije kasno, neka ne žure.

Koji su tvoji dalji književni planovi i gde vidiš sebe za 10 godina?

Ovih dana me svi pitaju “šta dalje” i to me pomalo stresira. Živeo sam u svetu iza kapije od 2011. godine i potrebno mi je vreme da shvatim da se taj svet konačno zatvorio i da Suzana može dalje sama. Ljudi ne žele da prihvate da je kraj i već sada traže nastavke Severne kapije, ali moram da kažem da ih neće biti. Imam nekoliko ideja za nove priče, a prvi na listi su kraći romani za decu puni simbolike odraslog sveta. Za deset godina bih voleo da moja publika i dalje ovako emotivno reaguje na moje romane, da dođem do izdanja na stranim jezicima i da mogu da se isključivo bavim kreativnim stvaralaštvom. Pored pisanja, voleo bih da imam prilike da držim radionice za mlade i otvorim svoju izdavačku kuću. 

Kad bi mogao da budeš bilo koji lik iz književnosti, ko bi bio?

Veruješ li da me do sada niko ovo nije pitao? Odgovor je krajnje jednostavan – bio bih Petar Pan!


Hvala Danijelu Jovanoviću za intervju. Njegove knjige možete poručiti preko online prodavnice izdavačke kuće Otvorena knjiga, a ceo komplet od 4 knjige košta oko 2800 dinara.