Intervju

Intervju: Đorđe Simić, autor zbirke pesama ”Pitomi vulkan” // Ne postoji samo jedna knjiga koja nam promeni život

By In

Sve veći broj mladih ljudi se u Srbiji odluči da napiše nešto svoje. Iako je izuzetno teško bilo šta izdati u našoj zemlji, bili vi veliki ili mali pisac, optimistično je što će se mlada osoba uopšte upustiti u pisanje nečega što kasnije može poprimiti oblike romana, zbirke pripovedaka ili poezije. To dokazuje ljubav prema književnosti, i takve ljude bi uvek trebalo podržati. Iako poezija generalno nije moj žanr, bila mi je velika čast pročitati zbirku poezije Pitomi vulkan Đorđa Simića, izdate u izdanju Nove Poetike, i zaista sam uživao u njoj, moguće više nego u bilo kojoj drugoj domaćoj zbirci. Iskrenost koja izlazi iz svakog stiha Đorđa Simića nateraće nas da se malo zapitamo o nekim momentima iz sopstvene prošlosti; poželećemo da svaku pesmu koju pročitamo posvetimo nekom svom, iako znajući da ove reči nisu naše. Ali upravo u tome i leži lepota ove zbirke – svako je može doživeti na sebi svojstven način. Đorđe je pristao da za blog odgovori na nekoliko pitanja vezanih za njegov rad na zbirci pesama, planovima za dalje, ali i dao par saveta nekim novim piscima koji se plaše da se upuste u ceo proces pisanja i izdavanja.


Kada i kako je nastala ideja za Pitomi vulkan i koliko dugo si radio na ovoj zbirci?

Ideja za zbirku se javila pre par godina kada sam odlučio da probam da napravim celinu od ogromnog broja napisanih pesama koje su bile razbacane po sveskama i folderima u koje niko sem mene do tad nije zavirivao. Neke od pesama su nastale u mojim ranim dvadesetima i od tad su prošle kroz dosta sitnih promena, a druge su ostale netaknute.

Zašto poezija? Kada si shvatio da je to nešto što bi želeo da izdaš?

Poezija definitivno nije bila prvi izbor. Dugo sam maštao da ću jednog dana postati scenarista i napisao sam na desetine scenarija. Poeziju sam počeo da pišem pred kraj srednje kao neki vid lične terapije i izbacivanja svih tih emocija o kojima nisam želeo da pričam sa drugima. Prošle godine je tek pala odluka da zaista pokušam da ih objavim.

Kako je tekao proces izdavanja, i koji deo celog tog procesa bi rekao da je tebi bio najteži?

Sam proces je bio izuzetno lagan, ako se izuzme potraga za izdavačem poezije u Srbiji kada si autor koji iza sebe nema već objavljeno delo. Do tog momenta nisam bio previše aktivan u svetu domaće poezije, odnosno nisam pesme čitao na poetskim večerima i okupljanjima, a ljudi iz tog sveta nekada te baš tako zapaze. Kada sam konačno pronašao izdavača sve oko izdavanja je išlo u dogovoru sa njima i bez problema. Jedina stvar koja mi je izuzetno bila bitna i na kojoj sam insistirao jeste da korice dizajniram u potpunosti i to su mi dozvolili.

Pitomi vulkan je zbirka poezije koja je prilično intimna i lična. Kako sada gledaš na to? Da li ti je drago što je tebi nepoznati ljudi čitaju, i što ih na neki način puštaš u svoj emotivni život, ili ima i malo želje da je to sve moglo da ostane samo tvoje? Da li postoje pesme koje si planirao da uključiš u zbirku ali si na kraju ipak odustao?

Dugo vremena je postojala zadrška i malo ljudi je znalo da uopšte pišem. Siguran sam da su na to uticali faktori društva i vremena u kom se poezija masovno poistovećuje sa nečim patetičnim, staromodnim i na neki način nemuževnim. Tokom godina, dok sam još sazrevao i dosta brinuo o tome kako me okolina doživljava, verujem da je to bio glavni razlog zašto nisam želeo da poeziju delim sa drugima, ali danas mi to ne smeta već me čini srećnim pomisao da u njoj potpuni stranac uživa.

Što se tiče samog izbora, odlučio sam da u prvoj zbirci budu neke od mojih najstarijih pesama kako bih osigurao taj hronološki niz nastanka i razvoja mog stila pisanja.

Pitomi vulkan je presjajan naziv za ovu zbirku. Osim toga, moram da priznam da imaš neverovatne ideje za naslove ili pesama ili delova ove zbirke, kao što je moja omiljeni, Voleo sam glasnije uvek kada sam tiši. Koju pesmu bi izdvojio kao tebi posebnu?

Naslov poglavlja koji si spomenuo kao omiljeni je zapravo stih jedne od pesama koju sam odlučio da ne ubacim u ovu zbirku, ali se nadam da će biti deo sledeće i da će ti se dopasti.

Pesma koju bih izdvojio je Buntovni i smeli jer njeni stihovi i nakon punih deset godina savršeno opisuju sve te situacija i momenate u kojima sam primoran da napravim kompromis sa sredinom.

Osim poezije, da li si se oprobao u pisanju proze, i da li je to nešto čime bi želeo da se baviš u budućnosti? Koji su ti dalji planovi?

Pored spomenutih scenarija, ljubav prema pisanju se prenela i na stvaranje pozorišnih komada za mlade i decu. Godinama pišem kao član dramskog studija “Znakovi” u okviru kog sam imao čast da ih oživim, radim sa klincima na probama i kasnije da njihovo izvođenje gledam. Rad sa decom je najlepši deo svega toga, a definitivno je dosta uticao i na način mog pisanja. Trenutno mi je fokus na pripremi naredne zbirke pesama, a nadam se da će biti i novih dramskih komada u budućnosti.

Veliki broj mladih poželi da se bavi književnošću i da piše prozu ili poeziju, ali nikako da načine prvi korak. Koji je tvoj savet njima?

Siguran sam da mnogi od njih imaju kočnice kakve sam i ja imao, a to je uglavnom strah od reakcije okoline ili eventualnog podsmevanja. Ono što me čini srećnim jeste da je poslednjih godina definitivno porastao broj mladih koji pišu i objavljuju, a samim tim poezija u očima ljudi koji je inače ne čitaju dobija još neke fizičke oblike osim Mike Antića i Desanke Maksimović. Da ne bude zabune, to su pesnici koje volim i koji su neponovljivi, ali potrebno je otvoriti vrata i novom izrazu, odnosno mladim ljudima. Jedini savet koji imam za njih je da što više čitaju i da se trude da se oslobode predrasuda kojima nas okolina sputava. 

Knjiga koja ti je promenila život je…?

Snažno verujem da ne postoji ta jedna knjiga koja nam promeni život već da svaki novi pročitani naslov ima svoj mikro uticaj i donese izvesnu promenu koje često nismo ni svesni.

Rekao bih da je roman Demijan Hermana Hesea prva knjiga koju nisam mogao da ispustim iz ruku i koju sam nakon čitanja, momentalno, poželeo da pročitam ponovo i otkrijem da li mi je nešto promaklo. Danima sam o njoj razmišljao i kupio sebi primerak odmah nakon što sam knjigu vratio u školsku biblioteku. To je bar naslov koji vezujem za početak te ljubavi prema čitanju.

Da možeš provesti nedelju dana u jednom romanu, u kom bi to romanu bilo?

Tokom ovih 6 meseci života sa koronom, karantinom i socijalnom distancom, pokušavao sam da živim u svakom romanu koji sam za to vreme čitao, tako da i tih nedelju dana bih voleo da se odmorim u bilo kojoj priči koja nema epidemije i apokaliptični sadržaj. Idealno bi bilo da je to neki svet bez šovinizma, rasizma, homofobije i svih ostalih oblika nasilja koje su deo stvarnog života. Dakle, bilo koja bajka ili basna.

Čiju poeziju bi preporučio ljudima koji je inače ne čitaju?

Preporučio bih svima da čitaju knjige Vitomirke Trebovac, Ognjenke Lakićević, Marka Tomaša, Milene Marković, Zvonka Karanovića, Monike Herceg i Olje Savičević Ivančević. Posebno bih izdvojio i zbirku Radmile Petrović koja je ostavila najjači utisak na mene ove godine.

Leave a Reply