Istorijski, Ljubavni

Isidora Sekulić – Đakon Bogorodičine crkve // Srpski roman o ljubavi, čežnji i požudi

By In

Ljubavni roman je svakako jedan od popularnijih žanrova trenutno, posebno nakon vrtoglavog porasta naslova zabranjenih ljubavi na Bliskom istoku. Generalno se termin ”ljubavni roman”  manje više vezuje za neku trafičarsku i nekvalitetnu književnost, i neretko to zapravo i jeste tako. Međutim, kako je to slučaj  i baš sa svim ostalim u životu, tako i ljubavni romani ne moraju nužno da budu jeftini – postoje i oni koji su svakako vrlo kvalitetni i na koje bi trebalo obratiti pažnju. Jedan takav roman je ujedno i jedini roman naše velike književnice Isidore Sekulić,  Đakon Bogorodičine crkve. Iako ovo nije roman koji na prvu loptu deluje kao ljubavni roman, niti je Isidora spisateljica koju konkretno vezujemo za neku ljubavnu priču, Đakon Bogorodičine crkve je jedna divna,  ni malo patetična ljubavna priča o jednoj zabranjenoj ljubavi početkom prošlog veka u jednoj srpskoj varošici.

Isidora Sekulić naša je velika književnica, i iako iza sebe ima dosta dela, ona je za svoj život napisala samo jedan roman, i to je bilo vrlo upitno da li će ga u opšte izdavati. Njen najznačajniji rad je svakako zbirka pripovetki Kronika palanačkog groblja, ali nekih dvadesetak godina pre nego što će izdati nju, Isidora se oprobala u pisanju romana, koristeći svoje autobiografske elemente kako bi priči dala tu neku autentičnu notu. Đakon Bogorodičine crkve nije samo ljubavna priča kao takva, već je jedan eho vremena u kom je Isidora živela i radila, i jedan mali deo onoga što je ona osećala i proživljavala

Isidora Sekulić

Junakinja ovog romana je Ana Nedićeva, dvadesettrogodišnja devojka iz dobre porodice, od poznatog oca advokata Nedića, umetnički nastrojena, pametna, lepa. Ana ima sve sem onoga što porodica od nje očekuje – momka, verenika, ili prosto osobu u koju je zaljubljena. Već na prvoj strani romana možemo da zaključimo da Ana ima udvarače, od kojih je jedan i doktor Pašković koji će u romanu imati svoju ulogu. Ana je talentovana za muziku, ali  isto tako je i jedna vrlo religiozna osoba koja redovno odlazi u crkvu i uživa u nedeljnim liturgijama. Anino srce će, ipak, kupiti novi đakon Bogorodičine crkve koju posećuje, mladi monah Irinej, i između njih će se roditi nešto posebno. Međutim, imajući u vidu da je Irinej đakon ckrve i da planira da se zamonaši, njihova ljubav neće moći da zaživi.

Interesantno je kako Isidora Sekulić uopšte piše ovaj roman. Ona ima tu presjajnu dinamiku između dugačkih i kratkih rečenica, nebitno da li one opisuju stanje uma Ane Nedićeve ili monaha Irineja ili izgled Bogorodičine crkve. Sa te strane, ovaj roman je svakako nešto što bi trebalo uzeti u ruke jer zaista dokazuje da je Isidora jedan  velikan srpske knjižvnosti. Ono što ovaj roman nudi nije samo ljubavna priča između dve osobe, niti je zaplet kao takav najbitniji. Ovo je knjiga o požudi i o čežnji, i o  ljubavi, ispričana na jedan starinski način gde je nekoliko dodira rukom ili nekoliko pogleda dovoljno da se osoba zaljubi zauvek.  Već na polovini romana, čitalac može da se saživi sa tonom ovog romana, i tu će negde shvatiti da ovo nije roman koji ima neki nenormalno interesantan niti zaplet koji bi ličio na meksične  telenovele.  Ali, kada pomislite da je možda to to od Ane Nedićeve i Irineja, Isidora nam dodaje šokantne epizode koje nismo očekivali a koje će promeniti ne samo glavnu junakinju romana, već i rasplet događaja koji su prethodili.  Zaista jedno štivo za upijati polako.

Bogorodičina crkva u Zemunu na kojoj je bazirana crkva iz romana

Ono što je posebno interesantno jeste da se veruje da su neki  delovi ovog romana autobiografski. Bogorodičina crkva je crkva u  Zemunu, i veruje se da je ona poslužila Isidori kao inspiracija jer je te davne 1919. godine kada je ovaj roman pisan, Isidora živela i radila u Zemunu. Na kraju ovog romana možete pronaći i kratki esej Slavice Garonje o istom u kom zaista možete pročitati dosta interesantnih stvari ne samo o Isidorinom životu, već i o radu na ovom romanu. Veruje se da je đakon Irinej zapravo bio baziran na igumanu Stefanu Ilkiću, koji je Isidori poslao svoju knjižicu o manastirima sa posvetom koja ukazuje na to da je između njih možda bilo nečeg većeg. Osim tog momenta, interesantno je da je Isidora izabrala monaha kao profesiju ljubavi Ane Nedićeve, jer često u romanu poredinjegovu profesiju sa umetnošću. Isto kao što je Irinej vezan za crkvu, isto tako je Isidora vezana sa pisanje i za književnost.

Đakon Irinej, zagledan u Anine oči, video  je dušu njenu kako se diže na površinu. Video je da ta duša njega traži. Traži ga. Ali prolazi mimo ovog čoveka na ulici i ide dalje. Ide tamo. Tamo gde će  monah Irinej dati ljubav, veliku i mučnu, kao što su i crkva i muzika velike i mučne.
Nežno, lagano, spustio je svoju ruku na njenu. I gledao kako niz suza promiče s kraja na kraj njenih očiju.
Slobodno i anđeoski zaneseno zagledala se sada ona u njega. U njegove crne, rnim velom uokvirene oči. I kroz te oči u ljubav svoju, u svoje u crkvi zakopano blago. 

Ana Nedićeva kao može takođe da se posmatra kao jedan od prvih  feminističkih likova u srpskoj književnosti, jer ona potpuno odstupa od društvenih normi koje su tada važile. Ona ne samo da nema nameru da se udaje ako nije iz ljubavi, već stavlja svoju umetnost ispred bilo koje vrste ljubavi, osim one prave, što je u ovom slučaju đakon Irinej. Uzimajući u obzir da je takođe ćerka uglednog advokata i da samim tim potiče iz dobre porodice, činjenica da ne želi da se veže ni u (tada starih) 23 godine jeste bila prilično nesvakidašnja. Njeni unutrašnji monolozi su sjajno prebačeni na papir, te taj višak religioznih reči, liturgija, praznika i sve to što bi nekom nereligoznom čitaocu možda smetalo, se u ovom romanu shvata prilično blago i nenametljivo, jer Isidora nema nameru da nam nameće religiju već da nam pokaže odakle potiču raspoloženja, misli ali i odluke naših likova. Njihovu ljubav prema religiji  ćemo svakako razumeti.

To što je ovaj roman ljubavni roman ne znači da se ne preporučuje muškarcima. Ovo možda spada u sam žanr ljubavnog romana ali ovo je roman koji ne govori samo o ljubavi, već i o odnosu dva individualca, o stvarima koje nas koče, o čežnji i požudi koju osećamo prema nekome, kao i o nekim lepim, starim vremenima koja su iza nas. Definitivna preporuka.

Izdavač: Laguna

Broj strana: 231