Drama, Memoari

Ispovest ”Boy Erased”: Istina iza mita o lečenju homoseksualizma

By In

Hteo sam da započnem ovu recenziju nekim upečatljivim uvodom, ali sam onda shvatio da toliko toga imam da kažem da je možda bolja da krenem odmah. Boy Erased je knjiga o kojoj sam pisao kada je tek izašla, a s obzirom na to da se pre nekoliko dana (ili možda pre par nedelja) održala svetska premijera filma po ovim memoarima, verujem da je vreme za čitanje upravo sada. Pre nego što pogledate film u bioskopima, a pretpostavljam da većina vas hoće jer je već jedan od favorita za nominaciju za Oskara, evo onih najbitnijih stvari koje morate znati.

Boy Erased su memoari Gararda Konlija (da, Garard, ne Džerard), tridesettrogodišnjeg američkog pisca koji je odrastao u jednoj izuzetno religioznoj baptističkoj porodici u Americi, tačnije u Arkansasu. Kada je imao 19 godina (2004. godine), autovao se svojim roditeljima kao homoseksualac, što oni nisu nikako prihvatili. Garardov otac je bio pop u okružnoj crkvi, i samim tim se to kosilo sa apsolutno svim u šta on veruje. Nakon nekoliko teških perioda i dana, porodica je zajedno došla do ideje da Garard krene u jedan kamp koji se bavi ’’lečenjem’’ homoseksualaca i lezbijki, te su upravo ovi memoari nešto o čemu baš i nemamo priliku mnogo da čitamo, a zapravo se ovde krije jedan potpuno zatvoreni i ograničen svet za koji smo mislili da ne postoji u zapadnom svetu.

Ono što je jako bitno znati pre nego što nastavite sa čitanjem ove recenzije je da taj kamp, odnosno celokupna ta organizacija postoji od 1973. godine, odnosno od momenta kada je Američka psihološka asocijacija došla do odluke da ukloni homoseksualizam sa liste psiholoških poremećaja. Ona se naziva Love in Action, a nakon trideset godina od svog nastanka, Garard Konli se priključuje kako bi uspeo da se vrati na ”pravi put”, dok je direktor organizacije Džon Smid, bivši homoseksulac koji se uspešno izlečio i venčao sa osobom ženskog pola. Kako sam Garard otkriva negde na početku knjige, Love in Action je organizacija koja je indirektno odgovorna za više od 50% samoubistava među gej osobama koje su je nekada pohađale.

The chorus of voices will grow each year, revealing decades of pain, decades lost, families torn apart, relationships ruined.

Ono što LIA takođe ohrabruje, kao i cela baptistička crkva u ovom delu Amerike jeste da se mladi žene i udaju pre početka fakulteta, odnosno dok ih ’’fakultet ne izmeni’’. Ljudi koji rade u ovoj organizaciji i koji se bave lečenjem homoseksualaca su, sem baptističkih popova, lečeni alkoholičari, jer je njihov moto da bilo ko ko je iskusio greh (kao što je i alkohol) potpuno kompetentan da se bavi praštanjem tuđih grehova i izvođenjem na pravi put. Ono što mi je bilo posebno fascinanto jeste činjenica da su Garard i njegova majka u jednom trenutku od organizacije dobili obavezno štivo koje će zajedno da čitaju, u kom sam pisac pominje sledeći citat: ’’(Homosexualism) is almost like having a death in the family. But, when someone dies, you can bury that person and move on with your life. With homosexuality, the pain seems neverending.’’

Što se tiče samog Gararda, kroz celu knjigu upućeni smo u njegovo stanje uma kako pre, tako i u toku petodnevnog pohađanja ovog kampa ali i posle. Iako je priča potpuno anahronična, upućeni smo u same početke njegovog homoseksualizma, a Garard koristi odličan primer da pokaže kada je počeo da se zanima za momke i na koji način je to doživljavao. Kroz primer dial-up interneta, pri kome su se slike očitavale izuzetno sporo, odnosno red po red, on je otkrio da bi gasio fotografije golih momaka pre nego što slika otkrije njegove polne organe, isključivo iz stida i sramote jer to nije po Božjoj volji. Garard u nekoliko navrata u knjizi pominje kako ne želi da beži dalje od kuće kako bi bio ono što jeste – on voli svoju porodicu i svoje prijatelje, i ne vidi razlog zašto bi bio srećan negde gde nije uz njih.

Ovo nas takođe dovodi do pitanja da li je isto ovako u Srbiji? I ako jeste (a zaista jeste), da li mi činimo išta kako bi ovo promenili? Zašto bi gej osoba, bilo gde na svetu, morala da beži u veći grad gde ga niko ne poznaje samo da bi bio u vezi sa nekim koga želi? Na kraju krajeva, zar ne postoji mogućnost da se bude i religiozan i homoseksualac? Ovo je pitanje na koje odgovor daje jedan drugi lik iz romana koga će Garard u jednom trenutku upoznati – iako je homoseksualac i vernik, ovaj lik govori Garardu kako bi pre bio nevernik nego verovao u Boga koji isključuje osobe. Jer zašto je Bog stvorio homoseksualce ukoliko ih ne želi na Zemlji?

What did it feel like to not have to think about your every move, to not be scrutinized for everything you did to not have to lie every day?

Što se tiče same knjige, ona je zaista jedno interesantno štivo. Iako je pri sredini knjiga pomalo monotona jer se bavi isključivo unutrašnjim demonima pisca, ovo je jedna iskrena ispovest, koja je pre svega bolna i tužna, ali na kraju krajeva izuzetno, izuzetno bitna. Ne znam da li bih mogao preporučiti ovu knjigu svakome; onaj ko nije zainteresovan za ovu tematiku i nije baš za čitanje memoara i biografija, može ostaviti ovu knjigu pročitanu samo do pola. Ali ipak, ovo je jedna izuzetno bitna tematika – iako nemamo ovakve kampove po Srbiji (i nadam se da nećemo ni imati), naša situacija i tolerancija prema LGBTQ osobama je zaista pod jednim velikim znakom pitanja.

Šta se na kraju desilo sa organizacijom LIA? Ona je 2011. godine promenila ime (sad se naziva Restoration Path), i postava nadređenih se potpuno promenila. Osoba koja je bila glavna za vreme dešavanja ovog romana , Džon Smid, ujedno i ’’glavni negativac’’ ovih memoara, otkrio je da je on i dalje homoseksualac, kasnije se razveo od svoje supruge i venčao sa svojim dugogodišnjim partnerom. Nekoliko godina nakon svoje ostavke, on je priznao da nikad nije verovao da se homoseksualizam može izlečiti, i da je sve to bio biznis. Biznis koje je mnoge koštao živaca, mentalnog zdravalja, i što je najtužnije, i života, ako smem da dodam.

Da zaključim – ukoliko budete bili u mogućnost da odgledate istoimeni film sa Nikol Kidman, Raselom Krouem i tinejdžerskom zvezdom Trojeom Sivanom u glavnim ulogama, obavezno to učinite (trejler možete pogledati ovde). Možda nećete pročitati ovaj roman, ali bar dajte svoj doprinos tako što ćete pogledati ovaj film i ispričati ovu priču nekom drugom. Ukoliko ste ipak za čitanje ove knjige, Boy Erased možete poručiti preko BookDepository sajta ovde i to po ceni od nepunih 10 eura.

 

”What my mother didn’t yet know about being gay in the South was that you never run out of material, that being secretly gay your whole life, averting your eyes every time you saw a handsome man, praying on your knees every time a sexual thought entered your mind or every time you’d acted remotely feminine – this gave you an embarrassment of sins for which you constantly felt the need to apologize, repent, beg rogiveness. I could never count the number of times I’d sinned against God.”

pisac Garard Konli / izvor: BBC