Drama

Ivan Josimov – Vreme od voska // Puzla sećanja, roditeljstva i ljubavi

By In

Ukoliko pitate čitaoce da vam preporuče neke domaće pisce i romane, mahom će se svi bazirate na neke strare ali i savremene srpske klasike, te ćete dobiti različite preporuke – od Branislava Nušića, preko Pekića, Selenića, Isidore Sekulić. Međutim, šta je sa piscima koji i dan danas stvaraju i pišu? Savremena srpska književnost vrlo često pretenduje da bude pretenciozna, i čini se da su rečenice koje se sastoje od pregršt reči koje ne idu jedna sa drugom, rečenice koje su dugačke bar tri reda i koje, na kraju krajeva, nemaju nikakvu poentu (ili čija se poenta izgubi u tolikoj rečitosti) ono što bi mi trebalo zapravo da čitamo. To je jedan od razloga zbog kojih savremena srpska književnost možda i nije najjači žanr u Srbiji trenutno – ljudima zaista nije potrebno dodatno komplikovati život pisanjem romana koje samo pisac razume. Međutim, u moru takvih pisaca i romana, nalaze se i romani koji će, možda, ostati nezapaženi, ali će i, možda, biti novi klasici. Vreme od voska je jedan od novih romana savremene srpske književnost, a ime Ivan Josimov vam možda i nije poznato. Evo o čemu je to ovaj roman kao i to da li bi ga trebalo uzeti u ruke.

Za Ivana Josimova možda niste čuli, ali evo šta o njemu govori zvanični sajt Lagune. Rođen je 1965. godine u Beloj Crkvi gde i dan danas živi. Bio je urednik dvonedeljnika ”Belocrkvanska štampa”, zatim je bio i direktor radija u Beloj Crkvi. Ivan Josimov je i pesnik, a svoje pesme je uglavnom objavljivao u časopisima pred kraj prošlog veka. Vreme od voska je njegov prvi roman.

Vreme od voska je roman koji kao protagonistu ima neimenovanog sina poznatog glumca Emila koji živi i radi u Beogradu. Emil  je poznat glumac koji živi jedan prilično interesantan život prepun žena i epizoda na kojima bi mu mnogima zavideli. Život našeg protagniste, sa druge strane, i nije toliko sjajan kakvim se čini. On ima suprugu Kaću ali i ljubavnicu Rozu, pevačicu u Letećem Holanđaninu, i te dve žene će se kroz roman konstantno preplitati. Međutim, ono što je po sredi ovog romana sem ovog ljubavnog trougla, kao i svakakih ljubavnih i seksualnih epizoda svoga oca Emila, jeste i odnos između oca i sina. Roman je smešten u današanjici, ali interesantno je to da se prošlost i sadašnjost konstantno smenjuju. Nakon što Emil iznenadno umre, Emilov sin će krenuti u sopstvenu potragu za onime što je zapravo vredno, za samim sobom, kao i za svim lepim sećanjima koje ima na svog oca i na to šta je on njega naučio.

Kao što je već pomenuto, vreme u ovom romanu nije linearno, i odatle i sam naslov romana. Baš kao i vosak sa kojim se možemo igrati i menjati mu pravac, tako nas i pisac ovog romana vodi malo u sadašnjost, pa malo u prošlost, pa onda u malo dalju prošlost i opet nazad. Ovaj stil Ivana Josimova vrlo dobro dočarava atmosferu u romanu, iako se na momente, posebno u drugoj polovini, čini da nas malo više baca napred i nazad. Međutim, sama proza Ivana Josimova uspeva da nas ostavi uz priču još neko vreme, jer je zaista sjajna. Ovo jeste njegov roman prvenac, ali nikako se takvim ne čini. Njegovu prozu porede sa Goranom Petrovićem i sa malo modernijom verzijom Slobodana Selenića, što samo znači da se Ivan Josimov zaista sa lakoćom i sa posebnom emocijom čita. Roman jeste prepun dugačkih i rečitih rečenica, od kojih je svaka druga vredna zapisivanja. Ukoliko uzmemo u obzir da je u svoj stil ubacio savremene floskule i izraze kao što su ”ne seri” ili ”konju”, dobijamo ne samo lepo napisan roman, već roman koji je i vrlo životni jer zaista možemo zamisliti da nam narator uživo prepričava svoju životnu priču.

Često čujemo samo ono što želimo da čujemo i znamo samo ono što želimo da znamo. Svaka rečenca, svaka informacija zavisi od svega što smo iskustvom nagomilali. Sve novo što saznamo brusi se i šmirgla oruđima koja u nama tokom godina postaju sve složenija, ali samim tim ne moraju biti i efikasna, nego mogu da, upravo suprotno od očekivanog, dovode do sve zamršenijih i netačnih zaključaka.

Ono što je takođe jako bitno pomenuti jeste da Vreme od voska nije roman koji se čita isključivo zbog svoje priče. Da, roman prati detinjstvo protagoniste i epizode (neke lepe a neke traumatične) koje je preživeo sa svojim ocem, ali je po sredi i sam stil romana kao i pitanja koja on postavlja. Ne postoji osoba koja neće razmisliti malo o odnosu sa svojim ocem, staviti prst na čelo i pitati se da li postoje sličnosti između njih i njihovih očeva. Tako je i u romanu Vreme od voska – protagonista se često vraća na svog oca, nekad ga nazivajući ocem a nekad imenom, a kroz ove stranice otkrićemo da su otac i sin zapravo sličniji nego što su mislili. Karakterizacija likova je takođe sjajno odrađena – da ne znamo da je ovo prvi roman Ivana Josimova, mislili bi da je afirmisani višestruki dobitnik bitnih književnih nagrada.

Da li i kome preporučujem Vreme od voska? Da, ukoliko volite dobru savremenu srpsku književnost. Ni malo pretenciozna, emotivna i deskriptivno napisan, ovo je roman koji bi trebalo imati na polici ako volite poznata imena srpske književnosti i ako volite da dajete šansu novim nadama.


Broj strana: 272

Izdavač: Laguna