Drama

James Baldwin – Go Tell It On The Mountain // Da li postoji ”preterana religioznost” i kako je to ona subjektivna?

By In

Neretko se srećemo sa žanrovima i temama koje nas konkretno ne interesuju preterano, i uglavnom takve romane preskačemo. Davanje šanse nečemu novom u književnosti je mač sa dve oštrice, jer nam se može desiti da nam se taj novitet ne svidi nikako a da smo na to potrošili vreme. Ovo svakako ima smisla kada je reč o žanrovima, jer čitalac zna kako da pristupi kom žanru i koji žanr mu najviše odgovara a koji mu nikako ne leži. Međutim, iako i tu ima prostora za probanje nečeg novog, fokusirajmo se na teme, koje se češće izbegavaju nego sami žanrovi, što je opet, s druge strane, potpuno normalno. Zašto bi čitali o nečemu što nas konkretno ne zanima?  Jedna od tih tema jeste svakako religija. Religiozni čitaoci će se retko kad upustiti u knjigu čija tema i poruka ide protiv onoga u šta veruju, a s druge strane, ateisti i agnostici se neće baš često upustiti u knjigu koja kao glavnu temu ima religiju. Roman Go Tell It On The Mountain jeste jedan od tih, i bila bi jako velika šteta ne pročitati ga zbog teme, jer u srži ovog romana nije samo religija, već jedna kultura,  priča o porodici i pronalaženju sebe.

Pre svega, bitno je upoznati se sa životom Džejmsa Boldvina. Boldvin je rođen 1924. godine, i uglavnom je u svojim delima obrađivao teme rasizma, seksualnosti (jer je bio homoseksualac), religije i klasnih razlika. Kao mali, ostao je bez oca, i majka mu se preudala za jednog sveštenika koji je radio u crkvi u Harlemu. S obzirom na to da Džejms nikad nije želeo da se upušti u sveštenstvo, što se donekle od njega očekivalo, očuh se prema njemu nije ponašao baš prijateljski. Iz tog razloga, Džejms je većinu svog slobodnog vremena provodio u bibliotekama gde mu se i rodila ljubav prema pisanju i knjigama. Do kraja svog života napisao je 6 romana, od kojih su najpoznatiji Giovanni’s Room koji važi kao jedan od bitnijih LGBT romana, i If Beale Street Could Talk po kome je rađen i istoimeni film pre par godina. Džejs nije bio samo sjajan romanopisac, već i esejista, a njegova dva najpoznatija eseja možete pronaći i na srpskom jeziku pod nazivom Sledeći put vatra u izdanju Darma Books.

Roman Go Tell It On The Mountain je izdat 1953. godine, i ne samo da je prvi roman Džejmsa Boldvina, već je i poluautobiografski. Radnja romana smeštena je u Harlem jednog martovskog dana 1935. godine, i prati četrnaestogodišnjeg Džona Grajmsa, dečaka koji živi sa svojom majkom, očuhom koji je svešteno lice, i braćom i sestrama. Već na samom početku romana se upoznajemo malo detaljnije sa likovima kao što su ponizna majka Elizabeta, borbeni mlađi brat Roj, i kao najbitniji od svih njih, nasilni i preterano religiozni očuh Gabriel. Od samog početka romana jasno nam je da Gabriel nije najomiljenija osoba kako ni Džona, tako ni njegovog brata Roja koji nema problem da se suprotstavi ocu. Gabriel je sam po sebi jedan vrlo kompleksan lik koji je predstavnik osoba koje su bile vrlo česte u tom periodu i u toj zajednici, a paralele se mogu povući i sa današnjim sveštenim i preterano religioznim licima. Naime, Gabriel je opsednut religijom i svecima, i veruje da je naš posao na Zemlji da budemo što bolji i da što više verujemo u samog Boga i u crkvu, kako bi na kraju završili u Raju. Sudeći po Gabrielu, ne postoji sivo – već samo crno i belo, odnosno dobro i loše. Svaka stvar koju Gabriel uradi on opravdava verom i time da je to tako moralo biti. Ono što će njemu posebno zasmetati jeste Džonov ležerni stav povodom religije, odnosno momenat u kome Džon, kao četrnaestogodišnjak, pokušava da shvati šta je to religija, šta je Bog,  šta je crkva i da li su ti pojmovi međusobno povezani.

Knjiga je podeljena u tri dela, i ta tri dela činje savršenu formu ove priče. Prvi deo romana, koji  nosi naziv The Seventh Day  (Sedmi dan) i u njemu se upoznajemo sa Džonom i njegovom porodicom. Sam naslov ovog dela knjige je simboličan, jer se odnosi na sedmi dan u sedmici, nedelju, sveti dan kada vernici idu u misu na crkvu. A upravo je to što i naši likovi u romanu rade. Džon, zajedno sa svojim očuhom, majkom i tetkom Florens, odlaze u crkvu na misu. Drugi nivo simbolizma naziva ovog dela će biti jasan tek na kraju romana, ali poenta je u osećaju prosvetljenja koji crkva pruža vernicima. Drugi deo romana, The Prayers of the Saints (Molitve svetaca) je dalje podeljen u tri dela, odnosno u molitve tri lika (Florens, Gabriela i  Elizabet) koji prisustvuju ceremoniji. Kroz njihove molitve, Džejms Boldvin nas detaljnije upoznaje sa njihovim životima do tog momenta. Pre svega tu je Florens, Gabrielova rođena sestra, koja se čitav život trudila da roditelji obrate pažnju na nju, jer je njihova pažnja konstantno išla ka Gabrielu. Zatim tu je Gabrielov deo,  koji je od celog romana najreligiozniji, jer se tu upoznajemo sa njegovom porodicom, životom pre braka sa Elizabet, ali i razlozima za njegovo nasilništvo i religioznost. Kao treći svetac tu je Elizabet, čiji je život definitivno nije mazio. Elizabet je lik koji je vrlo realan, i kroz njenu priču Džejms Boldvin priča priču o hiljadama crnaca u Americi u to vreme, počevši od rasizma belaca pa sve do položaja žene u društvu  i toga da li žena sme da se suprotstavi suprugu i do koje mere. Ukoliko budete detaljnije čitali i razmislili o ovom delu, videćete simbolizam u ovom naslovu – naime, niko od ova tri lika nije svetac, i svako od njih je i dobar i loš, i to je ono što je Džejms hteo ovde da uradi. Nebitno koliko se ko oseća religioznim, svako  je svetac u svojim očima jer je vrlo svestan razloga zbog kojih je činio određene stvari, i svako može se be da opravda na neki način. Međutim, ovi likovi su i dobri i loši, i samim tim su ljudi, što je potpuno obrnuto od svetaca. U trećem delu koji nosi naziv The Threshing-Floor (što se odnosi na deo crkve ispred sveštenika – nešto što podseća na binu) upoznajemo se sa unutrašnjim bižem samog Džona. Kraj romana su mnogi iskritikovali, ali  je vrlo evidentno da je Džejms Boldvin pokušao da napravi jedan potpuno realan kraj koji govori o tome da bi svaka osoba trebalo da pronađe religiju zbog sebe, a ne zbog drugih.

I to je jedna od glavnih tema ovog romana – religioznost osobe i to da svaka osoba duboko u sebi mora da odluči da li će da veruje ili ne, i da nađe razloge za to. On je na svom ličnom primeru dao Džonu sumnje u religiju, i iz sopstvene perspektive je pisao kako ne mora svako da razume religiju na isti način. Ovde je takođe jako bitan momenat osećaja superiornosti sveštenih lica, jer nisu svi zaista sveci, i to u jednom delu kaže i Elizabet svome suprugu.

You think the Lord’s a man like you; you think you can fool Him like you fool men, and you think He forgets, like men. ButGod don’t forget nothing, Gabriel – if your name’s  down there in  the Book, like you say, it’s got all what you done right down there with it. And you going to answer for it, too.

To je jako bitno napomenuti jer će sama tema religioznosti odbiti određene čitaoce, posebno u Gabrielovom delu. Međutim, kada se zagrebe ispod površine, ne dobije se samo priča o religioznosti, već o tome zašto osoba bira da bude religiozna i do koje granice to može da ide. Osim ove teme, Go Tell It  On The Mountain pokriva i rasizam, a dirljive epizode položaja crnaca početkom XX veka u Americi se mogu videti kroz tri molitve u središnjem delu romana. Sam naslov romana je izvučen iz istoimene gospel pesme koja govori o ljudima koji ponosno mogu da pričaju o Isusovom rođenju i njegovim čudima.

Sve u svemu, Go Tell It On The Mountain je knjiga koja ima sve, od sjajnih likova, dobre priče, sjajnog stila, raznih tema i fenomenalnog jezika Džejmsa Boldvina. Ne dozvolite da vas tema religije odvrati od ovog romana, već mu dajte šansu i nevezano na veru, shvatite zašto neki ljudi odlaze duboko u religiju. Knjija nije prevedena na srpski jezik, a na engleskom jeziku je možete PORUČITI OVDE po ceni od 7 evra.

Džejms Boldvin