Biografija, Memoari

Karl Uve Knausgor – Moja borba (Peti tom) // Bolno iskrena autobiografija koja se čita kao roman

By In

Ova godina je, bar u mom slučaju, protekla u znatnom porastu moje ljubavi prema memoarima i generalno autobiografijama. U toku ove godine pročitao sam neke spektakularne memoare, i to uglavnom na engleskom jeziku, jer je opšte poznato da srpska publika baš i nije fan ovog žanra, te velike izdavačke kuće odbijaju da ih objave (evo obratite se meni ja ću ih prevesti!). Jedna od najboljih izdavačkih kuća sa ovih prostora, Booka, je ipak odlučila da otkupi prava za možda najpopularniji serijal autobiografskih romana sa evropskog područja – u pitanju je serijal Moja borba norveškog pisca Karla Uvea Knausgora; serijal koji je skoro po svemu izuzetno specifičan. Ispred Vas je prikaz petog toma ovog spektukarnog čitalačkog iskustva, a da li može da se čita odvojeno od prethodna 4 toma, zašto ona broji preko 600 strana i o čemu je?

Neću puno daviti o samom piscu iako smatram da je jedan od najfascinantnijih savremenih evropskih pisaca, ali Karl Uve Knausgor je odlučio da izda serijal autobiografskih romana u periodu od 2009-2011 godine, i svaki tom broji preko 500 stranica. Ovaj serijal je doživeo neverovatnu popularnost, ali iako ga je većina hvalila, bilo je onih koji su kudili ovo izdanje prvenstveno zbog naziva romana – ovo je takođe prevod Hitlerove knjige Mein Kampf. Ja, nažalost, nisam bio u prilici da pročitam prva četiri toma, ali sam bez ikakvih problema uzeo ovaj peti, koji je ujedno i novo izdanje izdavačke kuće Booka, ukratko se upoznao sa tim ko je Karl, šta je on to pisao u prethodna četiri toma, i bez problema upao u celu ovu priču.

Ono što je Karla Uvea nateralo da piše jeste smrt svoga oca, koju pokriva u prvom tomu ovog serijala, koji je možda i najmračniji. Naime, Karlov otac je osoba koja je izuzetno tirantske prirode; on je bio alkoholičar a sve to je Karl mogao da oseti na svojoj koži. Svaki od prethodnih tomova se bavio posebnim periodom u Karlovom životu, i to anahronično, jer peti tom na primer pokriva Karlov život od kada je on imao 19 godina pa nadalje. Ovo je takođe razlog iz kog svaki od ovih tomova može da se čita nepovezano, jer apsolutno nije potrebno čitati svaki prethodni, međutim ako ste za jedno nezaboravno čitalačko iskustvo, ovaj serijal je definitivno nešto u šta bi trebalo da se upustite od toma 1 pa nadalje.

Ovaj tom Moje borbe, kao što sam već pomenuo, počinje kada pisac ima 19 godina. Prva rečenica ovog romana nas dovodi do pitanja da li je ovo zaista autobiografija ili je fikcija koja je predstavljena kao autobiografija, jer Karl piše sledeću rečenicu: ’’Davno je prošlo četrnaest godina koje sam proveo u Bergenu, od 1988. do 2002, i više im nema traga, izuzev epizoda koje različiti ljudi možda pamte, tračka u ovoj glavi, tračka u onoj, i naravno svega onoga što je u mom sećanju ostalo iz tog perioda. Ali toga je iznenađujuće malo’’, a ipak Karl svaki deo svog života opisuje u najsitnije detalje. Kao glavni zaplet ovog romana Karl koristi godine kada pokušava da se ostvari kao pisac, i kao jedna od najbitnijih epizoda je ona kada on uspeva da objavi svoj roman prvenac. Naravno, sve je to isprepletano nekim od najupečatljivih epizoda iz njegovog života, kao što je njegov tinejdžerski problem sa preranom ejakulacijom, prva seksualna iskustva, odnos sa njegovim rođenim bratom, pa sve do momenta kada će se upoznati sa svojom suprugom.

Proza Karla Uvea je bez premca jedna od najiskrenijih proza koje sam ikada pročitao – on piše toliko realno i iskreno da njegove rečenice nekad zabole i pucaju pravo u srce. Iako retko ko može da se poistoveti sa njim, prvenstveno mi na Balkanu, Karl uspeva da nas ubaci u atmosferu njegovog života, tako da je svaka strana posebna, i svaka epizoda se doživi na najspektakularniji način. Istina, autobiografija možda ne mora da sadrži 600+ strana, niti je potrebno imati čak šest tomova (šesti i poslednji tom je u procesu prevođenja), ali Karlu zaista ne zameram.

Ne samo da nas pisac vodi u njegov život koji je pre svega jedinstven i prepun bola, patnje ali i sreće i ljubavi, već nas vodi u neki daleki svet koji je potpuno drugačiji od onog koji smo mi iskuslili početkom 2000-ih godina na ovim prostorima. Iz tog razloga ovo je knjiga koja je zaista za sve, nevezano za to da li volite autobiografije ili ne. Čak i one malo monotonije i dosadnije delove svog života Karl uspeva da oboji na jedan lep način koristeći zaista dobru naraciju koja se lako čita. Ako na sve to dodamo činjenicu da je ovo jedna realna priča koja bi mogla da se desi bilo kome, onda zaista postaje štivo koje je vredno pažnje.

Detaljniji prikaz ovih memoara od preko 600 strana bi zahtevala još jedno četiri strane teksta, a zaista ne želim da Vas smorim toliko da na kraju odustanete od ove knjige. Tako, da zaključak – kome bih je preporučio? Pre svega apsolutno svima koji uživaju u memoarima i u biografijama potpuno običnih ljudi, jer je čitanje ovakvih memoara i biografija potpuno drugačije iskustvo od čitanja biografija poznatih osoba. Zatim, Moja borba je knjiga za sve one koji vole dobru književnost – ukoliko ste osoba koja voli ljubavne limunade, čiklit literaturu ili jeftine trilere onda možda možete i preskočiti ovu knjigu. Ili uzeti jedan tom ovog serijala i čitati ga posebno – ko zna, možda Vas rečenice Karla Uvea zaista kupe.

pisac Karl Uve Knausgor

Naslov originala: Karl Ove Knausgård – Min Kamp
Izdavač: Booka
Broj strana: 659