svaštara

Knjige i muzika: Kako napraviti muzičku plejlistu za knjigu?

By In

Knjige i muzika nekima idu ruku uz ruku, a nekima se ova dva pojma ne slažu nikako. Odmah ću reći da nemam pesmu za apsolutno svaku knjigu koju čitam, ali možda ste primetili ako pratite blog na Instagramu da postoje neke knjige uz koje dodam i soundtrack. Koje su to knjige kojima sam dodelio pesmu, kako biram pesme i kad smatram da ne bi trebalo čitati i slušati muziku?

Ideja o soundtracku i knjigama se javila baš baš davno, još dok sam bio u srednjoj školi, dok sam čitao Devojku sa bisernom minđušom. Sasvim slučajno sam u to veme aktivno slušao album od Kylie Minogue Body Language, i baš mi se tih dana svidela pesma Chocolate, koju i dan danas mnogo volim. Ta pesma mi je bila konstantno na ripitu dok sam čitao Devojku sa bisernom minđušom, i nekako je nesvesno postala moj lični soundtrack za ovu knjigu. Ispostavilo se da su i knjiga i pesma nekako mračne i tmurne, braon na neki način, i poklopilo se perfektno. Zašto ovo pominjem? Zato što i dan danas, kada čujem pesmu Chocolate, ja se setim Grit, odnosno Devojke, čini mi se da se tako zove, i atmosfera koju sam osetio tada, dok sam čitao knjigu, je i dalje prisutna. To je upravo dokaz koliko pesma može da ulepša knjigu, ali i obrnuto, jer ne mislim da bih mogao da toliko uživam u Chocolate da se ne setim emocija koje mi je ta knjiga donela. To su one priče da te pesma može vratiti u neki momenat u prošlosti, ali to nije samo za ljubav ili patnju ili tugu, već i za knjigu koju smo čitali. I zaista jeste tako, i ako se potrefi da su i knjiga i pesma iste atmosfere, i da su obe odlične, to je onda pun pogodak.

To je momenat u kom sam shvatio da bi trebalo za neke knjige imati određene pesme kao soundtrackove. I ovo ne mislim nakon pročitane knjige, u smislu ’’e sad sam pročitao knjigu pa da vidim koja pesma odgovara’’, iako je i to super uraditi ako niste slušali ništa dok ste čitali knjigu (Zorana sa bloga Knjigoteka ima par takvih postova i stvarno su prezanimljivi), već govorim o pesmama koje slušamo u toku čitanja. Postoje razna istraživanja o tome da li bi trebalo slušati muziku dok čitamo knjige ili ne, i svako istraživanje nekako daje drugačije rezultate. U svakom slučaju, jedno je sigurno i svi se slažu sa tim – slušali muziku ili ne, instrumental muzika je možda najbolja za čitanje, sa čim se delimično i slažem. Kada su u pitanju pesme sa tekstovima, mislim da je to dosta individualno. Neki ljudi mogu da se skoncentrišu na knjigu dok slušaju pesme, neki ne. Ja lično kada slušam pesmu sa tekstom, to je uglavnom pesma koju već znam i volim i jednostavno nemam problem da se skoncentrišem na samu knjigu.

E sad, kako ja biram svoje pesme za knjige i koje sam to knjige i pesme povezao? Još jednom ponavljam da nemam za svaku knjigu pesmu koju slušam na ripitu. Nekada se desi da imam album koji slušam dok čitam knjigu, a postoje i te knjige koje me ne inspirišu da ih čitam uz muziku, što ne znači da su knjige loše, ali su možda malo komplikovanije ili je potrebno malo više koncentracije za njih. Ono što prvo uradim jeste da krenem knjigu bez ikakve muzike, čisto da steknem utisak kakva je knjiga i kakva je atmosfera, i u odnosu na to vidim šta je ono što se meni u tom trenutku sluša. Uglavnom volim da uzmem pesme iz države u kojoj je radnja smeštena. To mi nekako da posebnu autentičnost knjige koju čitam. Tako sam recimo, dok sam čitao Krvave latice, uzeo muziku iz Konga – izabrao sam pesme koje ne poznajem i koje znam da mi se neće mnogo svideti  da bi ih slušao u slobodno vreme, tako da sam imao potpunu koncentraciju da čitam knjigu. Dok sam, opet, čitao Dendrite ove godine grčke spisateljice Kalje Papadaki, slušao sam grčku muziku iz tridesetih godina, što mi je dodatno pojačalo tu atmosferu koju knjiga stvara, iako je knjiga smeštena u Americi za vreme tridesetih ali i osamdesetih godina.

Kada već pričamo o knjigama i muzici koja dolazi iz tog ili sličnog geografskog područja, moram da pomenem dve savršene kombinacije do kojih sam došao. Prva je u pitanju pesma i knjiga, a to je Sto godina samoće od Markesa, i pesma Di mi nobre od katalonske dive Rosalie. Iako roman nije smešten u Kataloniji, knjiga i pesma imaju identični šmek, i prosto mi je fascinantno do koje mere mi ta pesma vrati sećanja na knjigu, ali i obratno. Oba obožavam, i mislim da će tako biti još, dugo, dugo, dugo. Iako ja Rosaliu generalno mnogo volim, ovo je ta pesma koja mi se najviše spojila sa knjigom Sto godina samoće, mada ima i drugih sličnih pesama koje se takođe mogu slušati.  Druga kombinacija je album, i to album instrumental koji sam povezao sa knjigom Circe koju sam čitao skoro, a u pitanju je Pacifica Music i album Nostrum Demonos: Epic Orchestra and Choir koga nažalost nema na YouTube i nekog razloga, ali može da se pronađe na Deezeru. Album je motivisan gčkom mitologijom, tako da je bilo potpuno logično da ću se odlučiti za taj, i to sam ga sasvim slučajno našao.

Takođe bi bilo dobro pomenuti knjige koje od nas od samog starta asociraju na neke pesme, ili bar na neki žanr ili neki period u muzici. Tako je recimo bilo kada smo čitali Beleške jedne Ane – to je knjiga koja nas od samog starta vuče da slušamo pesme iz stare Jugoslavije – samo je pitanje koji žanr poželite. Ja na primer nikako ne volim eks ju ok, ali sam zato sucke za šlagere, tako da je moj izbor pao na Odiseju, Proleće bez tebe Ksenije Erker, koju neverovatno volim, i Gori Vatra Zdravka Čolića. Za ovakve knjige je zaista potrebno pustiti neku ovakvu muziku u pozadini – ne nužno da bi se stvorila neka bolja atmosfera, mada ima i toga, već jednostavno da se prisetimo nekih lepših vremena u Jugoslaviji. Jugoslavija šezdesetih i sedamdesetih je ujedno jedan od top tri perioda u koja bih voleo da se teleportujem na tipa nedelju dana. Isto tako, dok sam čitao Talentovanog gospodina Riplija, slušao sam uglavnom Lanu Del Rej i pesmu Salvatore, i baš mi je nekako upotpunilo doživljaj jer je i pesma nežna kao i sama Italija, i samim tim stvorio sam kontrast između atmosfere i radnje u romanu. Dok sam čitao Išigurovog Zakopanog džina, slušao sam chill muziku sa mističnom atmosferom (zaista ne znam koji je to instrumental i miks). Znam samo da sam tražio nešto što ima neki magloviti element, s obzirom da knjiga ima maglu kao simbol.

Rekao sam da mi je bitno da muzika koju slušam uz knjigu koju čitam bude bar iz iste države i iz istog govornog područja, ali postoje i slučajevi kada to nije tako. Na primer, dok sam čitao Disanje u mermer, slušao sam Fever Rey – Keep the streets empty for me, jer su i knjiga i pesma izuzetno mračne i obe sadrže tu neku jezu koja je bitna za doživljaj ovog romana.

Ipak, postoje i te neke pesme koje tek kasnije vežem za knjigu. To se desilo recimo sa romanom The Goldfinch. Taj roman nisam čitao uz muziku – bio je obimam i stvarno sam želeo da se skoncentrišem na najbolji mogući način. Međutim, kasnije sam saznao da će Ansel Elgort glumiti u filmu, i saznao da ima pesmu koja se zove Thief. To je pesma stara nekoliko godina i zaista nisam bio upoznat sa tom pesmom, ali mi se dopala i nekako sam je u glavi vezao za knjigu, i stvarno mogu da zamislim neke scene iz filma uz tu muziku, a i naziv je vrlo, vrlo simboličan.

U svakom slučaju, ovo je neko moje mišljenje, a Vi ako ne volite da čitate pesme uz čitanje, potpuno razumem. Nekad muzika zna da pokvari raspoloženje knjige, posebno ako izaberete nešto što ne valja. Zato neki preferiraju da čitaju u tišini, ili da slušaju svoj glas u glavi, i to je skroz okej. Ali  možda nekad možete da probate sa ovim, možda vam se svidi. Stavite tu jednu pesmu na ripit bar neko vreme dok čitate knjigu (jer niste valjda ludi da kao ja slušate jednu pesmu na ripit dva dana kao ja Chocolate), ali možete izabrati i neki album.