Drama

Kolson Vajthed, “Momci iz Nikla” // Fiktivni prikaz istinitog popravnog doma iz pakla

By In

Svima se desi da posle određene knjige sednu za računar i upuste u sate istraživanja o tome šta su pročitali na Vikipediji i sličnim izvorima. To su te knjige koje, kakve god da su, edukuju ljude o nečemu o čemu inače možda ne bi znali. Momci iz Nikla je roman koji  je prošle godine izašao u originalu, a početkom ove godine je dobio Pulicerovu nagradu za roman godine. U trenutku kada je izašla u originalu, seo sam za računar da vidim o čemu se radi, i video da je istorijska pozadina ove priče jedna izuzetno mučna tema o kojoj niko nije znao do 2011. godine. O čemu se tačno radi, kao i to kakva je knjiga sledi u prikazu.

Pozadina priče iz romana Momci iz Nikla bazirana je na ozloglašenom popravnom domu Dožier koji se nalazio u Floridi u Americi i radio od 1900. – 2011. godine, punih 111 godina. Pred kraj XX veka, počelo se dosta govoriti o lošim uslovima u ovom popravnom domu, koji je u isto vreme bio i muška škola jer su se mladi delikventi ovde školovali. Međutim, komentari su ostali ili zataškani ili im se nije obraćalo puno pažnje, te je ovaj popravni dom poslednjih nekoliko desetina godina samo važio za mesto gde donekle maltretiraju dečake koji se u njemu nalaze. 2009. godine Dožier škola nije uspela da prođe inspekciju, pa je guverner Floride naredio da se sprovede istraga koja je dokazala da su glasine bile istinite. 2011. godine je škola zatvorena, a 2012. je otkriveno više od 100 tela koja su bila zakopana svuda po posedu, i na groblju i van istog. Poslednja tela su pronađena krajem  prošle godine, te pretraživanje poseda još uvek nije u potpunosti gotovo. Neka tela ni dan danas nisu identifikovana; na tome se radi i dan danas kako bi se ne samo utvrdio identitet preminulih, već i način smrti. Tek je 2018. godine Amerika poslala zvanično izvinjenje porodicama žrtava i preživelim muškarcima i poslala finansijsku pomoć kako bi im bar na neki način sad pomogli.

Dožier je izgledao isto kao što Kolson Vajted opisuje Nikl u svom romanu. Isprva je ovaj popravni dom bio podeljen na deo za belce i crnce, ali je 1966. ukinuo rasnu podelu. 1929. godine je izgrađena struktura koju su učenici zvali Bela kuća (isto kao i u romanu), i u njoj su se dešavali najveći horori. To je zapravo bila zgrada u kojoj su bili smeštani najproblematičniji dečaci koji su,  daleko od očiju javnosti, bili maltretirani, mučeni i ubijani od strane stražara i profesora. I u samom romanu Momci iz Nikla, Vajthed govori o tome da su i sama deca bila svesna da se tu nešto dešava, te je ”tajna grobnica” bila urbana legenda o kojoj se dosta pričalo među učenicima. Krajem XX veka, muškarci koji su preživeli Dožier u toku ’50-ih i ’60-ih  godina su krenuli da otkrivaju šta se to zapravo  dešavalo u školi, i tako oformili pokret pod nazivom ”The White House Boys” koji je dostigao i preko 400 muškaraca do zatvaranja ove škole (kasnije i još više). Kao glavne razloge ćutanja  nakon izlaska iz popravnog doma učenici su uglavnom naveli strah od stražara, traume o kojima nisu želeli da pričaju kao i to da su mislili da su oni jedini kojima se to desilo. Mučenja su se uglavnom odigravala u vidu silovanja dečaka, tuče, bičevanja kaiševima  i  kanapima, šutiranja i polivanja vrelom vodom.

Slika dvorišta Dožier popravnog doma iz 1936. godine (Bela kuća se vidi u pozadini)

S obzirom na to da mi je priča o ovom popravnom domu od starta bila fascinantna jer mi prosto ne ide u glavu da nešto može da se dešava preko 100 godina da se o tome ili ne zna u toj meri ili ćuti (mada znajući američki kazneni sistem, vrlo je moguće da apsolutno niko nije znao ništa o tome osim samih stražara i da inspekcija nikad nije marila za ovu decu da bi došla i odradila svoj posao), roman Momci iz Nikla se odmah našao na mojoj listi. Početak ’40-ih godina je, a roman prati život malog crnog dečaka Elvuda koji živi jedan potpuno miran i jednostavan život sa svojom bakom. Njegovi roditelji su ga napustili kad je on bio jako mali, ali već sada iskazuje interesovanje za obrazovanje i čitanje. Njegova vrlo religiozna baka mu, npr, ne dozvoljava da sluša muziku, te će on pokušati da sve to zamaskira pričom da sluša Martina Lutera Kinga na pločama. Jednog dana, kada bude krenuo u školu, Elvud će morati da stopira, i to je trenutak u kome će mu se život promeniti. Biće optužen za nešto što nije uradio, a s ozbirom da se u to vreme nije pravila razlika između crnca i delikventa, biće poslat u Nikl akademiju na nekoliko meseci. S obzirom na to da je knjiga kratka i da ona pokriva period pre i u toku Elvudovog boravka u ovom  popravnom  domu, neću ništa više otkrivati.

Što se tiče same knjige, vrlo je interesantno da je tematski  dosta slojevita. Osim onog očiglednog, što je sam popravni dom i nasilje u istom, Kolson Vajthed dodaje i temu rasizma sredinom prošlog veka u Americi, koja nije ni malo laka za čitanje. Jako je mučno čitati o deci (mada i o odraslima naravno) koji su maltretirani od strane belaca isključivo zbog boje svoje kože. U jednom trenutku u romanu Vajthed piše sledeće:

Elvuda su već  išibali.  Ali  on je  izdržao šibanje i još je bio tu. Ne mogu da mu urade ništa što belci nisu već radili crncima, što im tog časa  ne rade negde u Montgomeriju  ili Baton Ružu, usred bela dana na gradskoj ulici pred Vulvortsom, ili na nekom zabačenom seoskom putu gde ih niko ne vidi.

Ovo je upravo ono zbog čega mislim da je Vajthed  pisac koji zaista dobro razmišlja o  tome kako da iskoristi svoj roman kako bi iskazao svoje mišljenje, ili podigao svest, o nekom problemu. I njegov prvi roman, Podzemna železnica, je takođe baziran na afroamerikancima i ima istorijsku pozadinu Podzemne železnice koju su robovi koristili da bi se oslobodili. Međutim, taman kada pomislimo da je možda to to od glavnih tema,  Vajthed nam ubacuje još jednu, a to je traume koje nosimo iz detinjstva i način na koji one utiču na nas kad smo odrasli. Svi mi, svesno ili podsvesno imamo nešto što nas tišti, muči ili diktira neku vrstu ponašanja  danas. Nemoguće je da  se ne zapitate o takvim stvarima dok čitate ovaj roman.

Što se tiče same priče u romanu, ona je interesantna. Ne mogu da kažem da je najinteresantniji roman na svetu, ali je kratak i samim tim nijedna strana nije dosadna. Njegov način pisanja je takođe vrlo interesantan. Roman Momci iz Nikla je napisan i delom žurnalističkim stilom (posebno u delovima u kojima se opisuje sam popravni dom) i to su delovi koji  su zaista sjajni. Drugi delovi imaju nekih  manjih mana, ali verujem da  je to sve do šturog prevoda. Ovim ne govorim da je prevod loš,  ali ne mogu da kažem ni da je sjajan. Deluje početnički ali nam ne kvari utisak o samom romanu baš mnogo. Iz moje perspektive, jedina mana koju imam o samom romanu jeste blag deo kad se Elvud nalazi u domu. Mislim da je Vajthed to mogao mnogo detaljnije i mnogo emotivnije, ali se čini da je svu svoju snagu uložio u kraj romana koji je stvarno neočekivan i dirljiv.

Da li preporučujem Momke iz Nikla?  Da. Pokriva sjajne teme i to na jedan  interesantan način, i govori nam o hororu koji se dešavao svima ispod nosa preko 100 godina. Osim toga, interesantan je i kratak je te vas neće sigurno umoriti.


Naslov originala: Colson Whitehead – The Nickle Boys

Izdavač: Laguna

Broj strana: 229