Drama

Kristian Novak – Ciganin, ali najljepši // Remek-delo o predrasudama, sudbinama i manjinama

By In

Kada se radi o književnosti manjina, verujem da su najrasprostranjeniji romani o Afroamerikancima i o njihovom životu, odnosno borbi za život u Sjedinjenim Američkim Državama. Afroamerička književnost je izrodila neke bisere od romana poput Boja purpura, Amerikana ili Najplavlje oko. Sa druge strane, tu je i književnost o Indijancima, koja se čini se u poslednje vreme malo više popularizovala kod nas, pa je recimo jedna od čitanijih knjiga ove godine Tamo tamo Tomija Orindža. Od pre nekoliko godina takođe možemo češće naići na romane o migrantima kao manjini, kao što je roman Egzodus roda. Međutim, to je sve na nekim prostorima daleko od Balkana. Šta je sa našim manjinama ovde? Zašto se o njima ne piše puno? Jedan od pisaca koji je to pokušao da promeni jeste hrvatski pisac Kristian Novak koji je svet kupio svojim romanima Črna mati zemla i ovaj o kom upravo pričamo danas, Ciganin, ali najljepši. Kako sam naslov romana kaže ovo jeste donekle roman o Romima kao o manjini ali je zapravo mnogo više od toga.

Ciganin, ali najljepši je roman koji je smešten u Međimurje, predelu Hrvatske koji je graniči sa Slovenijom i Mađarskom, i koji je u jednom  trenutku postao naseljen i Romima. Od samog početka romana upoznati  smo sa netrpeljivošću koja postoji između Hrvata i Roma, a Kristian Novak ne  pokušava da Rome predstavi kao žrtve. On je tu vrlo iskren, i jasno i precizno opisuje situacije kako jedne, tako i druge strane, što nam automatski stavlja do znanja da ćemo najpre čitati jednu iskrenu knjigu. Roman je smešten u period pre nekoliko godina (ukoliko se ne varam, u pitanju je 2014. godina), i pripovedan nam je od strane 4 različita naratora koje spaja jedna priča. Jedan od glavnih likova u ovom romanu je Milena, razvedena žena koja nakon razvoda dolazi u svoj rodni kraj kod brata u Međumorje kako bi svoj život dovela u normalu. Ona već na prvoj strani govori kako njen izbor već dugo nije između sreće i nesreće, već između nesreće i ničega, i ovo je svakako rečenica koja će je pratiti  do samog kraja romana. Ona će se smestiti u staru kuću kod svog dede, a kako bi prekratila vreme pomoći će u renoviranju kuće. U krećenju tu će joj pomoći Sandi, odnosno Sandokan, Rom koji je drugi pripovedač ovog romana. Milenin i Sandijev odnos je jedna od dve glavne fokalne tačke ovog romana, jer ne samo da istražuje odnos između dve osobe različitih nacionalnosti i samim tim različitih kultura, već istražuje i odnos ovog para i negodovanja svih ostalih u tom selu. Druga dva pripovedača biće zagrebački detektiv koji će se u selu Sobolščak u kom je radnja i smeštena naći zbog jednog zločina koji će biti centralna radnja romana, i jedan kurdski migrant koji će se naći na mestu tog zločina na putu za Francusku.

-Ne vjerujem u vraga, reko je Mirza. To je Mirza. Ne odgovori ti. On učini da tvoja riječ nestane. Ljudi su ga izmislili. Nisu mogli podnijeti da u čovjeku samom ima toliko zla. Tako im lakše.
-Ma nemoj, izmislili su ga. A jesu onda izmislili i Boga? – pitam
-Jesu. Jer ne mogu podnijeti da budu zahvalni jednome od svojih. To je još teže.

Ciganin, ali najljepši je u svojoj srži krimi roman, ali je mnogo više od toga. Iako će se desiti zločin o kom ćemo čitati i o kom ćemo želeti da znamo više, ovo je roman koji ispituje odnose različitih nacionalnosti i kultura i njihovo međusobno delovanje uz pritisak društva i ono što društvo od nas očekuje. Kristianov roman postavlja mnoga pitanja koja su mnogo dublja od toga da li Romi zaslužuju jedna prava kao i svi drugi ili da li je ljubav između dve dijametralno suprotne kulture moguća. Ovo je roman koji postavlja pitanja  o kojima smo se toliko pitali ali nikad nismo zapravo postavili kao što su  da li istorija i kultura jedne nacije utiče na sudbine svih budućih pokolenja? Da li samim tim što je neko Rom, neko Srbin, neko Hrvat, neko Arapin, neko Francuz, neko Italijan utiče na generacije koje dolaze nakon? Osim ovoga, ovo je idealan roman koji zalazi duboko u ljudsku prirodu, i Kristian je ovde potpuno objektivan što je još jedan razlog zašto je ovaj roman ovako veliki. U svakoj naciji postoje i loši i dobri ljudi. Postoje i lopovi i dobročinitelji. Postoje i lepotani i rugobe. Ovo su sve pridevi koje nikad, ali nikad ne možemo vezivati za samo jednu naciju ili za samo jednu kulturu. Osim svega ovoga, tu se svakako ističe pitanje koje nas opet vodi na već  rečeno – da li nam ove predrasude, ili, još bolje, da li nam istinitost predrasuda zavisi od toga odakle smo i ko smo? Da li su Romi krivi što ih prati priča da su lopovi, ili su to krivi ostali koji Romima nisu dali druge mogućnosti nego da budu to što se globalno veruje da jesu?

Pored ovoga, bitno je pomenuti stil kojim Kristian Novak piše, jer ovaj roman nije remek-delo samo zbog kompleksnosti tema već i zbog stila ovog romana. Ono što je vrlo upečatljivo jeste sedam delova romana koji su nazvani po određenim strahovima (strah od poznatog, strah od vlastitih odraza, strah od paralize, strah od rupa, strah od izbora, strah od simetrije), koji će se u prenesenom značenju provlačiti kroz sam roman. Takođe, tu je i velika metafora pauka koji plete svoju mrežu i veže čvorove na mestima koja su nama, kao individualcima, bitna. Svako ima svog pauka koji svoj čvor veže u bitnom trenutku na tom bitnom mestu, tako praveći mrežu od svih naših bitnih momenata.

Što se tiče jezika ovog romana, on nije nikako jednostavan, ali je prosto savršen. Rečenice koje Kristian piše su toliko neverovatne da ćete, ukoliko uzmete da ih zapisujete, ispuniti celu svesku. To su rečenice o likovima iz romana ali ujedno o nama kao individualcima i nama kao ljudima. Dijalozi u romanu su pisani posebnim dijalektom koji se govori u Međimurju, tako da je čitanje ovog romana u početku veliki podvig, ali čim se pređe određeni deo romana, čitalac postaje dosta lakše, tako da nemojte da vas ovaj dijalekt odvrati od samog čitanja. Sam naslov romana je takođe dvosmislen, jer ne samo da se odnosi na Rome, već i na istoimenu pesmu od Ljube Aličića koja će se u romanu citirati u jednoj od najupečatljivijih rečenica:

Nije mene ubola ni riječ ”Cigan” ni riječ ”najljepši”. Ova između, ova prokleta, ”ali”. To je riječ uljez, to je zla riječ. Ne smije joj biti mjesto u rečenicama o ljudima. Ako si s krive strane te riječi, ona te zauvijek dijeli od dobrih slika, shvaćaš.

Šta reći o ovom romanu osim da je svakako jedan od onih romana koje ćemo pamtiti za čitav život. Nije jednostavan ni malo, niti jezički, niti tematski. Ali je divan, dirljiv, i što je najbitnije, izuzetno bitan sa sociološke strane. Zavolećemo ga vrlo brzo i nećemo hteti da ga ispustimo iz ruku iako će u nama probuditi svakakve emocije, kako lepe, tako i ružne. Nije ni čudo što pretenduje da postane hrvatski klasik. Zaista je zaslužio.

Kristian Novak

Izdavač: Književna radionica Rašić

Broj strana: 312