žanrovi

Kristina Kovač – Drvo života // ”True” ljubav u ”wrong” vremenu

By In

drvo_zivota-kristina_kovac_vSve češće u knjižarama viđamo romane napisane od strane ženskih osoba koje nisu zapravo spisateljice. Da li je to nešto što treba da prihvatimo ili ne, tema je o kojoj se može diskutovati dosta dugo, i ako smem da dodam tematika prošlog veka i vrlo ograničeno mišljenje. Nama je bitno da pročitamo dobar roman bez obzira na to čime se bavi osoba koja je napisala – bila ona glumica, voditeljka ili, kao u ovom slučaju, pevačica. Ko god zna sa rečima je vrlo dobrodošao da nam podneva ulepša nekom lepom literaturom i lepim rečenicama. Ovoga puta je to uradila Kristina Kovač, poznata pevačica, kompozitor i tekstopisac. Ona je kao svoj roman prvenac odabrala da to bude roman koji na početku ima napomenu da je ”svaka sličnost sa stvarnim osobama i događajima sasvim slučajna”, iako je vrlo evidentno da je u pitanju autobiografija, sa eventualno malim promenama. O čemu govori Drvo života, koje skrivene tajne ljudskog bića otkriva, da li zaista postoji pogrešno vreme za pravu ljubav i da li je Kristina ispunila očekivanja su samo par stvari o kojima sam razmišljao dok sam čitao ovaj roman.

Roman prvenac jedne od sestara Kovač bavi se životom i unutrašnjim nemirom jedne pevačice (khm), Katarine Molnar, koja je u braku sa Borisom sa kojim ima ćerku Taru. Nakon nekoliko godina braka, Katarina shvata da joj brak sa Borisom stvara više neprijatnosti nego lepih trenutaka i postavlja sebi pitanje da li treba da ostane sa Borisom u braku zbog ćerke, ili treba da krene u nešto novo. Jednog dana, ona će se preko društvene mreže Facebook povezati sa starim poznanikom Damjanom Vidakom, i sa njim će se upustiti u vrlo rečitu i burnu Facebook avanturu koja se ogleda u komentarisanju statusa i četovanju. Priča Damjana Vidaka je malo komplikovanija – on je takođe zauzet u ljubavnom smislu, i leži u Kliničkom centru dok se bori sa teškom bolešću, a Katarina će mu predstavljati najveću podršku. Katarinina borba između balansiranja obaveze prema svom suprugu i nove i velike Facebook ljubavi sa Damjanom je vrlo intenzivna, i ako smem da dodam dosta lepo opisana u romanu. Tematika prave ljubavi u pogrešno vreme je takođe vrlo lepo osmišljena i napisana.

Forma romana je dosta interesantna – s obzirom na to da se ljubav između Katarine i Damjana odigrava najviše u čet prozoru Facebook-a, sam izgled stranica na kojima se oni dopisuju su urađene u formi statusa i komentara na iste, što predstavlja zadovoljstvo čitati – to je nešto što nikom više nije strano, a opet dosta interesantno (posebno za nas koji volimo da gledamo ko šta kome komentariše i pravimo sopstvene priče u glavi).

Kao tekstopisac, Kristina Kovač se dosta proslavila na našim prostorima. Njene pesme, iako se ne rimuju previše i nisu vrlo zarazne, imaju dubinu u tekstovima i ne možemo ih uporediti sa plitkim i besmislenim tekstovima koje naša omladina danas sluša. Baš iz tog razloga, imao sam mnogo veća očekivanja od jezika Kristine Kovač, posebno imajući u vidu da sam završio književnost i da smatram da je Kristinina veština pisanja i izražavanja dobra. Ali. Roman obiluje engleskim izrazima koji na momente postaju užasno naporni; naporni do te mere da čitalac ne može a da ne baci knjigu na krevet i uhvati se za glavu. Dobra stvar u svemu tome je što sam anglista po profesiji, pa mi nije trebao google translate da shvatim šta je Kristina zapravo htela da kaže. Sa jedne strane, da je Kristina izabrala da svaku englesku reč napiše na engleskom, bilo bi bolje – čitaoci koji ne znaju engleski bi vrlo lako mogli da vide šta ta reč znači (imajući u vidu da fusnota i prevoda na dnu stranice nema); ali spisateljica je izgleda pisala kako je osećala u trenutku, pa tako postoje rečenice koje počinju sa Enivej; rečenice koje sadrže engleske reči u svom pravom obliku kao što je npr ”exactly”; transkribovane rečenice kao što su ”Helou, not sou najs to miit ju” a sa druge strane i rečenice napisane na engleskom kao npr ”Ti si completely and utterly crazy’‘. Takođe, van svake konkurencije želim da izdvojim svoja dva ultimativna favorita: ”Bila sam na haju sopstvene ljubavi” i ”Ona je gordžs”. Da, gordžs. Da li iko zaista komunicira na takav način a ima preko 15 godina? Zar ne treba da negujemo i koristimo naš jezik kada ga već imamo, posebno za reči koje imamo i u našem rečniku, kao što je na primer gordžs?

Pretpostavljam da je Kristina u jednom trenutku shvatila da će tematika romana Drvo života biti najviše interesantna ženskoj populaciji koja čita Vesnu Dedić Milojević ili Ljuljanu Habjanović Đurović, te je pokušala da roman načini više kul u svetu tinejdžers (kako bi Kristina Kovač verovatno rekla). Ona je, ipak, uradila sasvim suprotno – načinila je da ni jedna generacija ne može da se poistoveti sa jezikom u knjizi – posebno što je knjigu teško čitati ukoliko ne znate neke osnovne (a neke i ne baš osnovne) engleske izraze. Ja ne znam da li bih mogao mojoj mami da dam da je pročita a da nisam pored nje da joj prevodim. Zaključak je da je jezik u romanu jedna velika nula, iako je imao velikog potencijala, jer su ljubavna pisma (odnosno četovi) između Katarine i Damjana vrlo emotivni i zaista lepo napisani. Jedan citat sam i sačuvao, a ja retko kad čuvam citate.

Sve u svemu, roman Kristine Kovač nije ispunio moja lična očekivanja, ali daleko od toga da mislim da se ljudima neće svideti. Čuo sam nekoliko komentara da je knjiga zaista lepa, i ja ne mogu da se ne složim sa komentarom da je knjiga ”lepa”. Knjiga jeste ”lepa”, i može se pročitati za dva popodneva, jer zaista drži pažnju. Kristina Kovač nije niti u jednom trenutku dosadna, iako možda iritira svojim preteranim engleskim izrazima.

Ukoliko ste fan limunada, lakše literature ili ljubavnih vikend romana, a pritom znate engleski dovoljno za čitanje ove knjige, onda je svakako preporučujem. Drvo života možda ne može da se kotira kao biser srpske (ili možda engleske?) književnosti, ali je svakako štivo za prekratiti vreme. Ili da kažem prekratiti tajm?


Izdavač: Laguna

Godina izdavanja: 2015

Broj stranica: 384