Drama, Fantastika, Postmodernizam, Triler

Maks Porter – Leni // Savršeno uvrnuta priča o prirodi dece, odraslih i ruralne zajednice

By In

Nebitno je to koliko godina imamo sada – kada smo bili mali, svi smo imali neke izmišljene likove kojih smo se plašili, ili s druge strane, sa kojima smo se možda, imaginarno družili. Možda su nas plašili babarogama, vešticama, vampirima kao što su Sava Savanović; ali to su sve likovi koji, iako nerealni, dovoljno utiču na nas kao na psihu deteta. Osim što su našim roditeljima ovi likovi verovatno služili kao neka vrsta oružja, ti likovi su postali folklorne priče koje se prenose sa kolena na koleno. Osim Babaroge, koja je verovatno najpoznatija foklorna priča na našim prostorima, mnogi delovi naše države imaju neke svoje manje folklorne priče, da li o ženama koje se pojavljuju kao duhovi, da li o parovima koje su vukovi pojeli u šumama pa se sad šetaju tim istim šumama u određeno vreme. Niko do sada nije istražio šta se to tačno desi u glavi deteta kada se upozna sa jednom folklornom pričom, ali tu na scenu stupa Maks Porter sa svojim romanom Leni.

Maks Porter je rođen 1981. godine, a svet ga je upoznao tek 2015. godine nakon što je izdao novelu Tuga je pernato stvorenje i tim kupio ne samo srca publike već i mnogih kritičara širom sveta. U knjizi Tuga je pernato stvorenje se jasno moglo videti u kom pravcu Maks Porter kao umetnik ide, i taj pravac se dopao svim ljubiteljima dobrog postmodernizma koji je sve samo ne očigledan, a uz sve to bogat ne samo različitim žanrovima, već i različitim stilovima. Isto kao što u prvoj knjizi kombinuje prozu, poeziju i dijalog da bi ispričao jednu priču o tužnima, i u Leniju koristi sve što mu je na dohvat ruke da ispriča priču koju do sada možda čak i niko nije ispričao.

Junak ovog romana je lepršavi i radoznao dečak Leni, koji svoje vreme provodi igrajući se u prirodi, pričajući sa drvećem i uživajući u svemu onome što mu seoski život pruža. O njemu doduše, ne saznajemo niti preko sveznajućeg naratora niti preko sebe samog, već preko njegove majke, glumice koja je prešla u pisce horor priče, oca koji je poslovni čovek koji svakodnevno radi u Londonu, i preko Ludog Pita, starijeg lokalnog umetnika koga mnogi u selu smatraju ludim. Lenijeva porodica se skoro doselila u selo nadomak Londona, i sprema se da započne jedan potpuno novi i mirniji život od onog koji Longon pruža. Jedan dodatan, a izuzetno bitan lik u ovom romanu je i Mrtvi Čika Potajničko koga upoznajemo već na samom početku. Mrtvi Čika Potajničko je folklorna legenda tog sela, lik koji tu živi otkako je selo nastalo, koji živi pod zemljom i čupka korenje i koji može da čuje sve misli svih stanovnika. Sve te misli možemo da čujemo i mi, jer su one dekorativno ispisane na strana koje nam pripoveda Mrvi Čika Potajničko, i to na način eha. Skoro je pa nemoguće preneti eho u romanu, ali je Maks Porter ovde uradio savršen posao jer čitajući ove, naizgled konfuzne stranice, ne možemo a da se ne osetimo u jednom prostoru u  kom Mrtvi Čika priča dok zapravo čujemo sve te misli stanara koje i on čuje. O Mrtvom Čiki Potajničku će Leni dosta naučiti i preko Ludog Pita kod koga će ići na časove crtanja, i ujedno će mu postati najbolji prijatelj, iako dosta, dosta stariji od njega. Međutim, ovaj lepi, mirni i ušuškani život Lenijeve porodice će se zatalasati na sredini romana kada Leni nestane.

Delovi romana koje prepričava Mrtvi Čija Potajničak dok su dekorativno ispisane misli seljana koje čuje u pozadini

Ono što ovaj roman nosi u sebi, retko koji nosi. Kao glavnu temu, Leni ima odnos deteta i prirode, jer je Mrtvi Čika Potajničak zapravo personifikacija prirode, koja se, naravno, pojavila u selu, a ne u gradu. Odnos njega i prirode je nešto što će njegova majka razumeti, ali s obzirom na to da ona brine o Leniju i sebi dok otac puno radi, normalno je da ne može da isprati baš sve. Već je od samog starta knjige jasno da majka i Leni dele ljubav prema prirodi, ali je dečija priroda ipak ta koja je radoznalija i koja je više zainteresovana da otkrije sve ono što priroda krije. Međutim, nije samo priroda kao takva u središtu ove priče, već i priroda individualca ali i zajednice.

Naime,  knjiga je podeljena u tri dela – u prvom delu se upoznajem sa likovima i sa sa mom pričom, dok je drugi deo rezervisan za priče koje kruže selom. U ovom delu, Maks Porter nam najiskrenije prenosi sve ono što ljudi oko nas drže duboko u sebi; ono najsramnije što možda nikad neće izaći na videlo. Kao da im Mrtvi Čika Potajničko čuje misli, saznaćemo koliko ljudi koji žive oko nas mogu biti zli i koliko tračevi i neistine lako putuju malim sredinama. U teškom trenutku Lenijevog nestanka, pročitaćemo užasne misli  o Lenijevoj porodici, o Ludom Pitom i šta ljudi misle da je on uradio sa Lenijem, pa čak i o stvarima koje nemaju nikakve veze sa teškim momentom Lenijevog nestanka, već na primer o književnosti Lenijeve majke i njenih glumačkih sposobnosti. U jednom trenutku, jedan seljanin pomišlja ”Ne mogu da verujem da su i jedan jedini put ostavili klinca nasamo sa njim, a kamoli skoro svakog dana.” Ovaj deo jeste dokaz da je ljudska priroda takva da postoje i dobri i zli i zavidni ljudi, da mnogo sudimo o ljudima koje ne poznajemo, posebno u teškim trenucima. Maks Porter je ovo oslikao na jedan perfektan i postmodernistički način, koristeći plusiće razbacane po stranicama da nam mapira glasove na imaginarnoj mapi sela koji je, u ovom slučaju, čisto bela strana. Treći deo romana je vrlo postmodernistički i jako uvrnut, u kom je Mrtvi Čika Potajničak glavna figura. Ali Maks Porter voli da rizikuje i voli da eksperimentiše, i ovo radi na sjajan način.

Maks Porter

Šta reći o Leniju sem da je ovo knjiga koja zauvek ostaje sa nama. Ukoliko volite postmodernizam i uvrnute priče, ovo je definitivno štivo koje morate pročitati, isto kao i njegovu Tuga je pernato stvorenje. Ako ipak, ne volite uvrnute priče o kojima dosta mora da se razmišlja i koje zahtevaju neki nivo analize, onda ovo nije za Vas. Ali ono što je još sjajno kod Porterovog pisanja jeste to što ne postoji osoba kome priča neće biti jasna, bez obzira koliko je ta osoba navikla na postmodernistički način pisanja ili ne – Maks Porter će pronaći način da priču objasni svakom čitaocu, ne gubeći kvalitet, ritam ili stil. Svaka pohvala.


Naslov originala: Max Porter – Lanny

Izdavač: Dereta

Broj strana: 181