Drama

Maks Porter – Tuga je pernato stvorenje // Nesvakidašnji koktel stilova o bolu i nedostajanju

By In

Šta je to sa piscima i pticama? Edgar Alan Po je postao popularan zbog svog gavrana, Ted Hjuz ima svoju vranu, Kolridž albatrosa, a Emili Dikinson svog slavuja. Sve ove ptice služe kao figure neke nove vizije, one su sveznajuće; ali isto tako one su personifikacije tuge, traume ili su glasovi nečijeg unutrašnjeg bića. Sve u svemu, ptica u prozi ili poeziji označava da će se nešto ružno desiti, ili da se već desilo. Isti takav je slučaj sa Maksom Porterom, čija knjiga Tuga je pernato stvorenje (o kojoj sam ukratko pisao kada je tek izašla) ima samo 4 lika – Oca, dva Dečaka i  Vranu. Ali, zašto Vrana, šta to ona tačno označava, i šta je to što ovaj biser postmodernizma koji broji svega stotinak strana čini odličnom umetnošću?

Porterova vrana, koja je inspirisana vranom Teda Hjuza, je personifikacija tuge, i to nam je jasno od samog početka knjige. Već na prvoj stranici saznajemo da je Majka umrla, ne znamo kako, ali to nije ni bitno; bitno je da je više nema, i ta bol zbog njenog odsustva vrlo je primetna u delovima koje nam pripovedaju Otac i Dečaci. Dakle priča je sledeća – mame više nema, ali jedne večeri će se kući u kojoj žive Otac i Dečaci potpuno nepozvana pojaviti Vrana, uz ’’jak vonj raspadanja, slatkasti krzneni zadah natrule hrane i mahovine, i kože i kvasca’’. Upravo ovaj opis nam tačno govori da Vrana nije tu ni iz kakvog dobrog i prijatnog razloga, ali razlog i priroda njenog dolaska je ono što treba tek da otkrijemo, samo ako dozvolimo da zagrebemo malo ispod površine.

E sad, šta je to posebno interesantno kod knjige Tuga je pernato stvorenje? Ona je mešavina različitih stilova pisanja, što je čini pravim postmoderističkim delom. Kroz stotinak stranica smenjuju se poezija, proza i dijalozi, neki prazniji, a neki puniji, brdo stilskih figura, analepsi i prolepsi (vraćanja nazad u vreme i putovanja u budućnost, odnosno, kako bi lakše objasnili, flešbekova i flešforvarda). Ova činjenica se sigurno neće dopasti ljubiteljima jednostavnije i lakše književnosti; ali zato će onima koji vole komplikovaniju tematiku i književnost u pravom smislu te reči biti posebna poslastica. Priča nije ni malo laka za praćenje, posebno ako ste laici u segmentu poezije i očekujete da je sve crno ili belo. Jer u Porterovom romanu, ništa nije crno i belo i naizgled, ništa nema smisla. Mi prvi put upoznajemo Vranu koja dolazi u Očevu kuću i diže ga sa poda – jedna vrlo nerealna epizoda koja ipak toliko toga otkriva o njegovom mentalnom stanju nakon gubitka svoje supruge.

Knjiga počinje stihovima Emili Dikinson, čije je pernato stvorenje bila nada. Ovde je to tuga, i od samog naslova pa i tih stihova jasno nam je da je Vrana personifikacija tuge koju oseća svako ko izgubi voljenu osobu. U ovom slučaju su to Otac i Dečaci, i ptica ima zadatak, kako i sama kaže, da im pomogne da to prebrode koliko mogu, i da će nestati u trenutku kada oni budu ponovo bili spremni da nastave svoj život. Iako je ključni osećaj u romanu tuga, kako i sam naslov kaže, knjiga nema pregršt ovakvih scena. Naime, Vrana, dok pomaže njima, daje nama uvid u to kakav je njihov život bio dok je majka bila živa, kao i to šta to oni tačno rade nakon njene smrti. Isto kao i Majka pre, Vrana je tu da sada popuni to četvrto mesto u kući, da ono ne bude prazno, i da Ocu i Dečacima da to prisustvo koje njima toliko fali. Kako Marija Bergam Pelikani u pogovoru ove knjige kaže, one ne prestaje graktati, pevati, kljucati i pametati po kući, što automatski jednom osećaju nedostajanja i tuge ostavalja jako malo mesta. Porter je uspeo da svu tugu koja se u kući mogla osesti personifikuje u samo jednu životinju, i samim tim pomogne ožalošćenoj porodici da lakše prebrodi dane koji nailaze.

Vrana, ipak, nije realan lik. Ona je otelotvorenje Oca, koji je pesnik i koji tih dana piše esej o vrani Teda Hjuza, te će je nesvesno prizvati kako bi njemu i dečacima pravila društvo u ovim teškim trenucima. Možemo da posmatramo Vranu i kao heroja – iako će nas na momente nervirati, iako ćemo želeti da je vidimo da ode što pre, ona je tu heroj, jer zapravo sve to želimo i od tuge. Tuga nas nervira, ona nikad nije poželjna i želimo da prođe što pre. U momentu kada se nje oslobodimo, isto kao što će se u jednom trenutku porodica o kojoj pričamo osloboditi, Vrana će nestati, i više neće dolaziti. Ali i Dečaci i Otac će se zauvek sećati te Vrane, jer takvi momenti zauvek ostanu sa nama.

Da se razumemo, u ovoj knjizi spojlera nema, i ono što se dešava apsolutno nije bitno. Tuga je pernato stvorenje nije delo koje se čita zbog klimatičke priče ili nekog šokantnog obrta. Ona se čita zbog osećanja i načina na koji Maks Porter formira svoje rečenice i opisuje osećanja Oca ili Dečaka. I to radi na neverovatno dobar način. Posebne pohvale moraju otići prevodiocu Alenu Bešliću – prevesti ovu knjigu je sigurno bio đavolji posao, a on je to uradio besprekorno. Tuga je pernato stvorenje je od skora i pozorišna predstava u kojoj ulogu Vrane ali i Oca tumači fantastični Kilijan Marfi, koga znamo iz serije Peaky Blinders, odnosno Birmingemska banda.

#PRESUDA: Čim uzmete knjigu u ruke, vidite da li je ova knjiga za Vas ili ne. Očigledno nije za svakoga. Ipak, ako volite dobru književnost ali ste možda slabi sa poezijom, nemojte da Vas to pokoleba. Dajte šansu ovoj knjizi jer je ovo poezija u drugačijom smislu te reči, i ona zajedno sa Porterovom prozom i savršeno isplaniranim rečenicama jedno potpuno drugačije iskustvo. Da, to je ono što je ova knjiga – jedno potpuno drugačije iskustvo. U ovoj knjizi ništa nije crno belo, već sivo. A mi treba da od tu sivu vratimo na crnu i belu kako bi zapravo shvatili o čemu je ona tačno. Jer ona je o jednom najosnovnijem osećanju koje nikako nije lepo, a kada nas zadesi, toliko se patimo da ga se otresemo. Ono što će posebno doprineti utisku je činjenica da se ovaj roman može pročitati odjednom. Hvala izdavačkoj kući Dereta što je odlučila da je ovaj biser vredan izdavanja na našem tržištu – zaista jeste. Trenutno na tržištu nema ovakvih knjiga, a Tuga je pernato stvorenje je knjiga koja se čita više puta.

pisac Maks Porter

Naslov originala: Max Porter – Grief is the Thing with Feathers

Izdavač: Dereta

Broj stranica: 130 (sa pogovorom)