Drama

Mari Ndiaj – Tata mora da jede // Problematika (francuskog) kolonijalnog nasleđa oslikana kroz kratku porodičnu dramu

By In

Tata mora da jede je kratka porodična drama u kojoj se Mari Ndaiaj bavi svojom omiljenom temom napuštanja porodice i problemima koji prate ovaj čin. Glavni likovi su Mama, bela Francuskinja, i Tata, došljak Afrikanac, kože toliko crne da, kako sam kaže, “crnje od nje nema”. Sama činjenica da je autorka izabrala da likove generički nazove Mama i Tata je verovarno jedan od načina na koji je želela da pokaže da, iako je ovo priča o problemima jedne porodice, ovakva sitacija nije jedinstvena (što vidimo i iz primera same autorke čiji otac Senegalac je napustio majku Francuskinju).

Tata simbolizuje prezrenog crnca došljaka, koji kod Mamine porodice budi kombinaciju mržnje i znatiželje. I sam Tata obijuje mržnjom, prema Francuskoj i svemu onome što ona predstavlja. On je kivan na nju i na boju svoje kože koja mu onemogućava da se uklopi u belu Francusku. Napuštanje Mame i svoje dece, vidi bar kao delić svoje osvete ovoj drzavi. Ovim pogledom pokazuje da je i on prepun rasnih predrasuda i nesposoban da se od njih odvoji. Jedina naizgled “nezaražena” ovim problemom je Mama koju možemo možda i videti kao jedinog pravog tragičnog lika ove drame jer se našla zarobljena između ova dva “sveta”.

Prvi čin počinje dolaskom otuđenog oca na vrata kuće u kojoj žive njegova prva žena i dve ćerke meleskinje. Prošlo je deset godina od kako ih je napustio i on sada čak i ne prepoznaje svoje ćerke, čak im se ni imena ne seća. Lepo obučen i hvalisav, Tata, pokušava da uđe u stan, istovremeno se raspitujući o Maminom životu. Tata je napadan, na momente ljutit, a ponajviše, rešen da se što pre vrati u živote svoje porodice. Dijalozi se brzo razmenjuju, i vrlo ubrzo saznajemo da Mama ima novog muškarca u svom životu, profesora književnosti Zelnera. Potpuna suprotnost od Tate, Zelner je obrazovan čovek, koji sebe vidi kao čoveka bez rasnih predrasuda, a zapravo ih je prepun. Sam kaže ”Ali jedan crnac, govorio sam sebi, nije odgovoran za svoje postupke, zato što je crnac, pre svega, i u suštini, žrtva (str. 72).” Simbolično, Ndaiaj je kroz Zelnerov lik oslikala problematiku kolonijalnog nasleđa sa kojim se susreću sve bivše velike kolonijalne sile, pa sa njima i Francuska. Upravo pokušavajući da opravda Tatine postupke koristeći se bojom njegove kože čini Zelnera čovekom punim rasnih predrasuda, i nesposobnog da Tatu vidi kao sebi ravnog čoveka. Ono što je bitno primetiti je da problemi koji su zadesili ovu porodicu zapravo nisu ništa više neobični ili tragičniji od problema sa kojima se susreću porodice u kojima nema mešovitog braka. Jedina razlika je u tome što u ovoj porodici, počevši i od samog Tate, koji vidi boju svoje kože kao prepreku, pa preko celokupne Mamine porodice, svi vide srž problema upravo u toj “najcrnjoj koži” a ne u drugim stvarima.

Tata mora da jede je napisana u obliku dijaloga i podeljena je na činove te stoga je svakako moramo svrstati u dramsko delo. Međutim, za razliku od drugih komada koji su pisani za pozornicu, ova drama nema nikakvih instrukcija za glumce niti detaljnije opise likova te stoga mnogo više podeća na kratak roman. Takođe, iako dinamični dijalozi drže pažnju, ponavljanje istih rečenica iznova i iznova može da probudi osećaj prezasićenja kod čitaoca. Međitim, s obzirom da je u pitanju jako kratka drama (109 strana) koja se zaista može pročitati u jednom dahu, krajnji utisak je pozitivan. Još jedna interesantnost je da, opet možda malo neobično za dramu, radnja drame smeštena u raspon od 20 godina. Detalje ipak ostavljam za one koji su se zainteresovali da sami otkriju šta se to sve izdešavalo sa Mamom i Tatom.

piše: Milana Škorić


Naslov originala: Marie Ndiaye – Papa doit manger

Izdavač: Štrik

Broj strana: 123