Ljubavni

Marija Jovanović, “Spletkarenje sa sopstvenom dušom” // Roman o ljubavi i filozofiji ljubavi

By In

Zaljubljenici u ljubav uvek mogu da nađu nešto da pročitaju. U Srbiji, to su u 80% slučajeva čiklit ljubavni romani i vikend romani, ali to što roman spada u ljubavni žanr i što se bavi ljubavlju ne znači da je roman loš ili nekvalitetan. Neki ljubavni romani su zaista vredni utrošenog vremena i pročitanih rečenica. Vreme je da ostavimo predrasude o ovakvim  romanima po strani, i zaista se upustimo u neku ljubavnu priču za koju znamo da ne samo da je dirljiva, već i kvalitetno napisana. Jedan od popularnijih srpskih ljubavnih romana izdat je pre nekih 20 godina, i ja ga se sećam jer ga je moja majka čitala i o njemu razgovarala sa prijateljicama. Skoro dve decenije nakon njegovog originalnog izdanja (koji je bio izdat od strane same spisateljice Marije Jovanović), on je izdat u novom ruhu zahvaljujući izdavačkoj kući Laguna koja je počela da objavljuje romane ove srpske književnice. U pitanju je roman za koji ste verovatno čuli  – Spletkarenje sa sopstvenom dušom, roman koji je do sada privlačio isključivo žensku publiku. Ali da li je  ovaj roman samo za žene, i na kraju krajeva, šta očekivati  od romana sa ovako specifičnim nazivom?

Junakinja romana Spetkarenje sa sopstvenom dušom je Marina Kostandinović, plava i bleda šestnaestogodišnjakinja koja se nikad nije osećala poželjnom,  već jednom prosečnom devojkom koja ipak na kraju dana sumnja u sebe. Jednog leta, ona će sa svojim roditeljima otići na letovanje u mesto nadomak Soluna, gde će upoznati devetnaestogodišnjeg Vasilisa i sa njim tu otpočeti neku vrstu veze. Oni koji ne veruju u ljubav na daljinu, tek ovde neće verovati jer se radnja odigrava pre nekoliko decenija, kada mobilni  telefoni nisu postojali, te su Marina i Vasilis svoj odnos ”podgrevali” sa nekoliko pisama u toku godinu dana. Sledećeg leta oni takođe odlaze na letovanje u isto mesto, gde će se Marina i Vasilis opet sresti, a njihov odnos će aktivno trajati u naredne 4 godine, kako u Grčkoj, tako i u Beogradu. U jednom trenutku u romanu Marina upisuje filozofiju, upoznaje novu grupu ljudi, i pojavljuje  se ”Bog smrti” Oziris,  po Marijinim rečima negativac u romanu, koji će uticati na njen odnos sa Vasilisom.

Međutim, iako je odnos Marine i Vasilisa sam po sebi komplikovan zbog mnogo stvari, ne samo zbog daljine, njihova priča nije ono najbitnije u samom romanu. To su Marinina osećanja, jer ih Marija stvarno  presjajno opisuje. Nije ni čudo, uzimajući u obzir da je ovo zapravo fiktivna verzija spisateljicinog života, i da je većinu dešavanja i osećanja iz romana ona doživela. Odnos Marine i Vasilisa će na  početku romana mnogima koji nisu tinejdžeri ili u ranih dvadesetim  godinama kada smo svi zaljubljeni u ideju ljubavi delovati vrlo zbrzano i nerealno, ali možemo progledati kroz prste toj činjenici jer na kraju krajeva, verujem u ljubav na prvi pogled i u hemiju koja dvoje ljudi može da drži zajedno. S obzirom na to da je, kao i junakinja romana, i Marija Jovanović završila filozofiju, možemo da sa vremena na vreme očekujemo određena poglavlja koja su rezervisana za ovu nauku, ali kroz  prizmu ljubavi i osećanja. Pisati o filozofiji u ljubavnom romanu je  jedna  užasno riskantna stvar, jer o samoj filozofiji ne vole mnogi da čitaju, i mnoge zna da odvrati od čitanja bilo koje knjige koja se na neki način bavi ovom naukom. Međutim, Marija to sjajno radi – nebitno  da li ste ljubitelj filozofije ili niste, ova poglavlja ne samo da su napisana tako  da i laik može da ih razume, ili neko ko ne voli filozofiju, već su zaista delovi knjige  koji se mogu sačuvati, prepisati, i citirati danima. Iz ovog razloga, nemojte očekivati čiklit ljubavni roman – ovo je priča o odnosu koji je najpre kompleksan, o spoljašnjim i unutrašnjim uticajima koji nam diktiraju poteze, o vezama koje imamo sa nekim osobama i koje nikad neće umreti, bez obzira gde se nalazimo u tom trenutku. Ovo je zapravo roman o ljudskoj sudbini, ispričan kroz ljubavnu priču. Napisan je predivnim književnim jezikom, kilometarskim rečenicama punim epiteta što će sigurno neke kupiti već u startu.

I pitam se – kako srce preživi onda kad iskreno želimo da nas više nema?

Interesantno je kako je to ovaj  roman privukao pažnju isključivo ženske populacije, kako nakon njegovog prvog izdanja, tako i sad. Da,  ljubavni žanr jeste nekako ”rezervisan” za ženski pol, ali kao veliki protivnik deljenja literature (ili bilo čega drugog) na ”muško” i ”žensko” mogu da tvrdim  da će u ovom romanu da se pronađu i muškarci. Zapravo, u ovom romanu će  se u delovima pronaći svako ko je voleo u jednom trenutku svog života, uglavnom u ranim dvadesetim, kada je ljubav doslovno bila najjača sila koja bi mogla da nas pokreće. To je taj period u kom ne razmišljamo mozgom već srcem, kada nam je najbitnije da budemo srećni i zaljubljeni, bez obzira gde ćemo živeti, šta ćemo raditi ili kako ćemo zarađivati. Ovo je ujedno i jedna od tema kojima se  ovaj roman bavi ali na jedan perfidan način – kako se to ljubav prema određenim osobama, ili naša mogućnost da volimo menja kroz vreme.

S obzirom na to da je roman baziran na istinitim događajima i likovima, potpuno je jasno da su Marijini likovi dobro razrađeni.  Mi i Marinu i Vasilisa možemo da shvatimo i da razumemo, ali ne i nužno da se složimo sa njima. Ali u tome je čar, jer lako možemo da zamislimo našeg dobrog prijatelja ili prijateljicu koji prave greške na svoj način sa kojima se mi ne bismo složili. Svako pravi greške, pa i naši likovi, i njihovi postupci nisu postupci koji će uvek naići na naš amin. Biće i onih koje ćemo podržati, biće i onih koje nećemo. I u tome je čar ovog romana,  ali i ljubavi kada malo bolje razmislimo.

Nemogućnost postaje mogućnost kada dovoljno snažno poverujemo i nju.

Ovaj roman bih pre svega preporučio starijim tinejdžerima i osobama u svojim dvadesetim; svim zaljubljenicima u ljubav i u tome šta ona donosi čoveku; ljudima koji su imali jednu veliku ljubav u prošlosti o kojoj i dan danas potajno razmišljaju; svima onima koji su iskusili ljubav na moru  i žele malo da izmaštaju kako bi to bilo u nekom alternativnom univrezumu. Ako imate preko 30 godina, pokušajte i vi sa ovim romanom, možda će  vam baš lesti. Meni je ovaj roman, što bi se reklo, not great, not terrible, ali pišem ovaj  prikaz i sagledavam ga iz perspektive dvadesetogodišnjeg sebe kada bih se zaljubio u ovu knjigu.  Nekima bi se dopao i sa sedamdeset, pročitajte i odlučite sami. U svakom slučaju nećete se pokajati.

spisateljica Marija Jovanović

Izdavač: Laguna

Broj strana: 304

Leave a Reply