Drama

Mario Vargas Ljosa – Zelena kuća // Biser latinoameričkog postmodernizma

By In

Kada me pitaju kakva je knjiga Zelena kuća, prva reč koju upotrebim je „teška“. Drugi roman koji je napisao svetski poznati pisac Mario Vargas Ljosa pokupio je brojne nagrade i izuzetno je važan u istoriji latinoameričkog buma. Veliki sam fan latinoameričke književnosti, prvenstveno Markesa, i kada sam pročitala sinopsis knjige Zelena kuća, pomislila sam da će možda imati neke sličnosti sa mojim omiljenim romanom Sto godina samoće.

O čemu je zapravo Zelena kuća? Naslov romana dolazi od ozloglašenog bordela koji je bio spaljen od strane čuvara morala, da bi godinama kasnije bila obnovljenja od strane Čunge, ćerke prvobitnog vlasnika. Moram da priznam da sam morala da pogledam na vikipediji ko je kome šta, ko se nalazi u pustinji,  a ko u džungli, jer priča ne ide hronološki, već ispreturano i čak na pojedinim mestima prepliću se dijalozi koji se ne dešavaju u isto vreme. Kod Markesa nas zbunjuje to što se po nekoliko likova isto zove pa ne znamo koji je koji, a ovde posebnu koncentraciju zahteva činjenica da se isti lik drugačije zove, u zavisnosti od toga o kom periodu se radi. Pored toga, primetila sam i sličnost sa Foknerovim romanom Buka i bes. Ako ste čitali, sećate se da je neke delove izuzetno teško pratiti jer nije najjasnije da li je reč o sadašnjosti, prošlosti ili budućnosti. Tako i ovde, lako se može desiti da se izgubite i morate da se vratite na početak stranice ili poglavlja da biste shvatili o čemu se radi.

Ako se ipak odlučite da se uhvatite u koštac sa ovim zahtevnim  delom, naići ćete na nešto potpuno drugačije od onoga što ste navikli. Ovo delo ipak spada u najbolja dela postmodernizma, a ako volite ovaj žanr, nemojte da zaobiđete ovo remek delo. Naći ćete neobične opise Pijure, pustinje u peruanskom priobalju kao i prašume Amazona. Naći ćete isto tako neobične likove kao što su don Anselmo, slepi starac koji se ne odvaja od svoje harfe i njegova čudna ćerka Čunga, zatim paganka Bonifasija koju su nastojnice u svojom misiji pokrštavanja domorodačkih devojčica preobratile u hrišćanku, koketna Lalita, kriminalac Fušija i ostali.

Pročitala sam različite komentare i reakcije čitalaca na ovu knjigu. Dok su neki oduševljeni i smatraju da je ovo zaista remek delo i jedan od najboljih Ljosinih romana, drugi su, poput mene, bili izgubljeni u gomili likova različitih imena, pitajući se šta se to sad dešava, da li je ovo rečeno naglas ili je to samo neko pomislio, da li su narednik i Lituma ista osoba u različitom razdoblju (jesu, ali sam to shvatila tek nakon što sam pogledala na vikipediji), da li su Bonifasija i Šumska Ruža ista osoba (jesu), da li zaista ima dva muškarca sa istim imenom, Akilino, ili je to ista osoba (dve različite osobe).

Dakle, ako ste spremni za izazov, trk u Lagunu po Zelenu kuću. Ako ste i dalje u fazonu čitanja nečeg jednostavnijeg, jer leto još uvek traje, tj. izgleda kao da je tek počelo,  imate Ljosine Avanture nevaljale devojčice, daleko poznatiji i ne tako opterećujuć roman. A Zelenu kuću ostavite za hladne noći kad budete imali vremena da joj se skroz posvetite.

piše: K. K.


Naslov originala: Mario Vargas Llosa – La Casa Verde

Izdavač: Laguna

Broj strana: 464