svaštara

Marko Veljković – Crtanje sreće // Zbirka pesama kao simbol vere u sebe

By In

Na ovom blogu do sada niste čitali o poeziji, a šanse da čitate o njoj u budućnosti su dosta male, ali ne želim da kažem nemoguće. Zašto? Ja lično nisam ljubitelj poezije niti je čitam, i samim tim ne mislim da imam prava da komentarišem i kritikujem bilo čije pesme. Poezija koju volim jeste ona od Edgara Alana Poa, Vilijema Blejka i Kolridža, i spisak se tu završava. Mišljenja sam da poeziju može pisati svako, i pretpostavljam da se sa mnom ovde nećete složiti. Ali iako to mislim, desi se da mi se neke pesme zaista dopadnu, i to je onda apsolutni dokaz da ta pesma konkretno, valja. Sada ćemo baciti pogled na jednu baš takvu zbirku, zbirku koja me potpuno prijatno iznenadila.

Markovu zbirku poezije Crtanje sreće sam pre svega uzeo jer sam mišljenja da bi uvek trebalo da podržimo nove umetnike. Marko Veljković je osoba koja već neko vreme prati ovaj blog, sa kojom često komentarišem književnost preko Bukmarkić instagrama, i na samom kraju osoba kojoj verujem što se tiče književnosti. Crtanje sreće je stigla, seo sam na kauč, otvorio, i uhvatio sebe kako sa zadovoljstvom čitam stihove koje je Marko napisao.

Ova zbirka se sastoji iz tri dela. Prva dva dela, Moj svet lutaka, i onaj drugi, ne tako maštovit i Vilin ples i njegove veštine voljenja su dva dela u kojima možete pročitati iskrene stihove Marka Veljkovića. Svaka pesma ima to nešto svoje, i sveokupni doživljaj mi je vrlo pozitivan. Marko se ne bavi samo pitanjem ljubavi i sreće kao što to naslov ove zbirke kaže, već i prijateljstvom, godišnjim dobima i kako to utiče na nas kao osobe, pa čak i nekim ružnim momentima kao što je bilo bombardovanje 1999.

Pesma 1999 se posebno ističe, prvenstveno zbog buđenja te atmosfere nemilog događaja od pre 20 godina, i, iako i mi, kako Marko kaže, želimo da obrišemo taj jezivi trenutak sekund po sekund, i slovo po slovo, on je tu da nas malo podseti na to koliko smo srećni što danas uopšte i živimo. Osim te, moram da pomenem i pesmu Majci, koja je zaista izuzetno emotivna i dirljiva.

Ipak, treći deo ove zbirke je na mene ostavio najveći utisak. U pitanju je kratka priča, odnosno memoarski sastav o jednom periodu Markovog života, koji nosi naziv Mikrofon. U ovom eseju/priči/nazovite kako god, Marko na jedan neverovatno iskren način opisuje svoje tinejdžerske dane, njegovu ljubav prema rep muzici i snimanju iste, preko kockarskog iskustva i šta ga je to naučilo. Ovih osam strana knjige je izuzetno pitko a opet toliko simpatično i nenametljivo duhovito, da ni u jednom trenutku nije monotono. A s druge strane, može biti i prilično edukativno. I tu dokazujem moju teoriju da ljudi koji možda nisu toliko poznati javnosti mogu ispričati toliko lepe priče. Da li ćemo ikada čitati memoare i autobiografije nama nepoznatih ljudi, ili ćemo se uvek fokusirati na srpske poznate ličnosti?

Markova knjiga može da se naruči preko njegovog Instagram profila. Košta svega negde oko 200,300 dinara, što je odlična cena za pružanje podrške jednoj odličnoj osobi koja samo juri svoj san. A to je upravo ono što je došao da nas nauči – da svoje snove i te kako treba da jurimo, i da čvrsto verujemo u sebe. Bravo, Marko.


Izdavač: Svici

Broj strana: 70