Memoari

Miljenko Jergović, “Selidba” // Život je uspomena za uspomenom

By In

Preteško je napisati iole dobru recenziju za knjige kao što su knjige Miljenka Jergovića. Posebno je teško kad je ta knjiga upravo Selidba, jer ne samo da pišem prikaz jednog presjajnog dela koje ja lično nikada ne bih mogao napisati, već pišem i recenziju o tome kako je pisac doživljavao neke potpuno lične predmete, njegove priče iz mladosti i detinjstva i priče o njegovim roditeljima. To ne da je teško, već je potpuno nemoguće, ali probaću da na jedan potpuno objektivan način predstavim ovu knjigu onako kako je ona to zaslužila – iskreno, iz srca.

Miljenko Jergović je pisac sa čijim radom sam dugo želeo da se upoznam. To se po prvi put desilo u januaru ove godine, kada smo u okviru Bukmarkić & Žozefina Book Club-a obrađivali knjigu Nezemaljski izraz njegovih ruku koja nas je uglavnom oduševila. Međutim, mnogi su i tad rekli da, iako je priča o Gavrilu Principu presjajna u biti, ta knjiga potpuno drugačija od onoga što Jergović inače piše. S obzirom na to da u tom trenutku nisam čitao ništa drugo od Jergovića, to je ostalo kao informacija sa kojom ću se možda složiti ali možda i ne, jer zaista nisam video ništa loše u Nezemaljskom izrazu. Onda je mesec dana nakon toga usledilo Jergovićevo gostovanje u Beogradu i u Novom Sadu, gde mi je uživo dokazao da je maestralan pripovedač. Slušati Miljenka Jergovića uživo je kao da sedite i slušate nekog gospodina kako vam priča najinteresantnije priče koje ne samo da slušate, nego ih i u glavi i doživljavate. Zapravo nije kao da sedimo i slušamo,  već to i radimo. Sve u svemu, jedno neverovatno iskustvo koje Vam preporučujem ako gospodin Jergović bude u Vašem gradu u nekom trenutku u budućnosti.

Sada da se bacimo na Selidbu. Iako se o njemu govori kao o romanu, i mnogi će i reći da jeste, istina je da su Selidba zapravo Jergovićevi memoari, odnosno epizode iz njegovog života. Ono što je započeo ogromnom knjigom Rod (koja se našla na srpskom jeziku tek početkom avgusta iako bi po nekoj hronologiji trebalo da bude izdata pre Selidbe), nastavlja ovom knjigom. Selidba je knjiga koja je pripremana nekoliko godina, tačnije onoliko godina koliko je Miljenku bilo potrebno da nakon smrti svoje majke potpuno sredi i preseli njegov porodični dom na Sepetarevcu u Sarajevu gde je i živeo kao mali dok se nije dalje preselio jureći svoj život. Kao što većina Vas i može da zamisli, selidba kao takva je proces koji je težak na nekoliko različitih načina. Ne samo da je fizički težak posao, već i emotivno. Emotivno je i kad se selimo iz jednog stana u drugi za vreme studentskih dana; koliko li je tek emotivno kada napuštamo prostor u kom smo odrasli mi, možda naši roditelji, možda i njihovi roditelji pre toga; skupljajući sve velike i male stvari koje nam donose uspomene koje su pretile da budu potpuno zaboravljene, ali zapravo duboko sahranjene u našoj podsvesti. To je ono što Miljenko Jergović ovde radi: nebitno da li je jedan dokument, pismo, pupčana vrpca koja je povezivala majku i dete ili najobičnija baterijska lampa – svaka ova stvar ima svoju priču da ispriča, jednako emotivnu i jednako životnu, i to je upravo ono što Selidba radi.

Jednom u životu čovjek se ovako preseljava, čisteći za sobom i poslednje predmete i tragove svoga bivanja na nekom mjestu, i bivanja svih svojih koji su tokom proteklog stoljeća živjeli tu, rađali se, umirali, i opet se rađali, da bih ja zatim za sve njih morao odlaziti.

Međutim, Selidba nije samo nabrajanje uspomena koje je Miljenko našao u svom domu na Sepetarevcu – ovo je zapravo jedna dublja priča o rodu, ljudima koji su zaslužni za to što je on došao na ovaj svet, uključujući i njegove babu i dedu. Da, ovo je zapravo isključivo Miljenkova priča, kroz koju ćemo saznati odakle on zapravo potiče i kako on to doživljava ljude koji su ga vaspitavali i igrali veliku ulogu u njegovom životu. Ono što je presjajno, i što smatram da Miljenko radi maestralno, je što je potpuno objektivan. Likovi iz ove knjige; njegova nona ili njegov nono (baba i deda), ili majka Javorka pa na kraju krajeva i ujak Dragan; sve su to ljudi koje prvo upoznajemo kroz Miljenkove oči, ali je Miljenko takav da nam ih opiše i onako kakvi su oni zapravo bili. Potpuno je objektivan u njihovom opisivanju; i baš kao i svaka osoba na ovom svetu, imaju i mane i vrline. On ih posmatra kao članove porodice; mi kao likove iz nekog klasika.

Mnogo toga može da se govori o ovoj knjizi, i zaista ne bi bilo dovoljno ni nekoliko sati da se prođe kroz sve teme. Osim Miljenkovih ličnih priča, tu je sijaset priča o istoriji jednog i više naroda, o državi u kojoj smo svi mi živeli. Nekima može biti da su neke priče nepotrebne, i da je sama knjiga za nijansu duža nego što bi trebalo da bude; ali baš ti ljudi moraju da shvate da je ovo Jergovićeva priča koju on diktira, i trebalo bi da bude takva baš kako je on zamislio. Tu su priče o tome koji su članovi domaćinstva u prošlosti čistili kace sa kupusom i kako, priče o flašama Coca-Cole koje su bile potpuno drugačije od ovih danas. Tu je priča o tome ko se izuva kad ulazi u tuđi dom, a  ko ne, i zašto. Priče koje nam ne mogu ni naši roditelji ni babe ni dede možda ispričati. Zaista jedna zbirka o starim vremenima; za Miljenka ličnim. Za nama samo starim. S neke druge strane, ovo može da se posmatra i kao poseban bildungsroman, odnosno roman odrastanja. Iako Jergović ima 52 godine u trenutku pisanja ove knjige, kroz stranice je vrlo evidentno da i sam pisac spoznaje neke stvari o sebi, o svojim roditeljima, babi, dedi, drugim članovima familije. I upravo zbog toga je ova knjiga to što jeste; zato što je pisac jedan od nas. I ovo možda jeste njegova lična priča koju je odlučio podeliti sa nama (i beksrajno mu hvala na tome), ali je isto tako priča koja može da bude i naša. Većina i  dalje ima svoj stari porodični dom koji verovatno sadrži neku fioku u kojoj se nalazi neki davno zaboravljeni papir koji će nas podsetiti na neki momenat iz života kog se, u ovom trenutku, možda ne sećamo.

Djetinjstvo je strašno doba,  koje se jedva preživi, doba noćnih mora, strahova i gadnih dečijih bolesti, djetinjstvo je doba u kojem se svijet čini i mnogo strašnijim nego što svijet jest.

Jergoviću veliko hvala što je dokazao da je sećanje jedno od najjačih moći koje mi, kao ljudi, posedujemo. Život i jeste nizanje uspomene za uspomenom. Svaki omot čokoladice ili limenka soka može probuditi sećanja na taj dan kada smo je jeli – s  kim smo bili, šta smo radili. Šta su radili pre toga baš ti  ljudi s kim smo bili. Ko su ti ljudi. Ljudi koje su upoznali preko tih ljudi. Neki drugi papirići bi nam probudili uspomene na neke osobe koje više nemamo oko nas; i baš su te uspomene najdivniji omaž tim ljudima. Uspomena imamo na pretek, naše je da ih se prisetimo i da ih možda sve i zapišemo, jer bi bilo užasno da ih se nikad ne setimo. Neke jesu bolne, ali bolna uspomena ne znači da je loša uspomena. Nekad su bolne uspomene one najskuplje, koje ne bismo davali ni za šta. Selidba je jedna ozbiljna, dirljiva ali i srceparajuća priča. Ako vas priča o noni, Javorki ili Mladenu ne rasplače; ne plašite se. Poslednja rečenica hoće.

pisac Miljenko Jergović / fotografija: CdM

Izdavač: Booka

Broj strana: 456