Drama

”Napuljska tetralogija” Elene Ferante // Serijal koji je osvojio svet

By In

Ljubitelji dobrih serija znaju osećaj uzbuđenosti kada otkriju zaraznu seriju sa dosta sezona i zanemare sve obaveze da bi  bindžovali, tj. gledali epizodu za epizodom bez predaha. Iako dosta čitam i videla sam četiri najpopularnije knjige Elene Ferante svuda po internetu i u knjižarama, moram da priznam da sam se u Napuljsku tetralogiju zaljubila tako što sam prvo pogledala seriju. Na HBO platformi može se naći italijanska mini serija Moja genijalna prijateljica, snimnjena po prvom romanu iz Tetralogije. Pogledala sam je u jednom danu i otrčala do najbliže knjižare po knjigu broj dva. A onda sam počela da bindžujem knjige.

Moja genijalna prijateljica

Prva knjiga govori o detinjstvu dve glavne junakinje –Elene (Lenu) i Lile. Radnja počinje pedesetih godina prošlog veka u siromašnom delu Napulja, koji zovu rejon. Lenu je ta koja pripoveda kroz sve četiri knjige i iz čijeg ugla posmatramo ostale likove i događaje. Ona će nas, na više od 1500 stranica, voditi kroz svoj i Lilin život. Počinje bezbrižnom pričom o Lilinom i svom detinjstvu, a zatim se ređaju događaji koji utiču na njihovo odrastanje pa čak i na starost. Tu se upoznajemo i sa drugim porodicama, kao što su Solare, Saratore, Karači, Peluzo, koji se provlače kroz sva ćetiri romana. Oni predstavljaju mini univerzum, svet rejona koji ne zna ni za šta drugo i nigde ne ide. Upućeni jedni na druge, pokušavaju da ili sastave kraj sa krajem ili se izvuku iz te bede.

Priča o novom prezimenu

Lila i Elena polako kreću različitim putevima, jer im okolnosti ne pružaju iste šanse. Elena dobija priliku da se školuje, dok Lila postaje nečija supruga sa samo 16 godina. Jedna drugu smatraju genijalnom, ljubomorne su ono što ova druga ima i sve što rade je u želji da se jedna drugoj dokažu ili takmiče. Bar je tako sa Elenine strane, jer nam ona to kao pripovedač ne krije, dok Lila ostaje pomalo misteriozna do samog kraja.

Priča o onima koji odlaze i onima koji ostaju

Motivi kao što su ljubav, prevara, strast, siromaštvo, porodica, uspeh, obrazovanje, politika, a zatim i sudbina, prijateljstvo, ljubomora, zavist, feminizam i homoseksualnost nastavljaju i ovde da se prožimaju. U ovim romanima, Feranteova je uspela da se dotakne svega po malo. Svako će naći nešto za sebe i pokušati da bolje razume svoje i tuđe emocije.

Priča o izgubljenoj devojčici

Lila i Lenu su sada u kasnim četrdesetim. Imaju porodice i ponovo su, nakon godina rastavljenosti i povremenog javljanja, fizički bliske. Međutim, četvrta knjiga je, po mom mišljenju pomalo mračna jer obiluje tragedijama i nemilim događajima. Tu se priča i završava, pomalo i nedovrešeno, kao što to obično i biva u stvarnom životu.

Zašto sam izbegavala Napuljsku tetralogiju toliko dugo, te sam je tek u januaru počela čitati? Plašim se svega izvikanog. Moj profesor srpskog iz Šabačke gimnazije uvek je govorio da ono što se mnogima sviđa ne može biti baš kvalitetno i da ne verujemo u ukus široke narodne mase. To se i pokazalo na primeru Pedeset nijansi siva. Kada se tek pojavila, svet je bio oduševljen i ja sam dala šansu ovom delu ali nisam daleko odmakla jer su mi jeftini stil pisanja i gomila klišea bili veoma odbojni. Trebalo je da malo više obratim pažnju na to da čitalačka publika nikako nije ista i da Ferante preporučuju ljudi koji znaju šta je kvalitetna knjiga.

Stil misteriozne Elene Ferante nije ni malo trafičarski (iako će se zbog popularnosti knjige verovatno uskoro moći kupiti i na trafici). Na maestralan način uspela je da dočara duboka, najdublja osećanja koja izjedaju i odnose koje su toliko realno komplikovani. Ništa nije crno ili belo, ona nas natera da saosećamo i razumemo neke postupke, koje bismo inače, na prvu loptu, lako osudili.

Romani nas uče brojnim stvarima. Prvenstveno, kako da prestanemo da osuđujemo.  Pre nego što okarakterišemo nekog kao „loša majka“ treba znati da svaka majka radi najbolje što zna i daje sve od sebe. Pre nego što za nekog kažemo „preljubnik“, razmislimo da li su možda živi u nesrećnom braku. Uostalom, sve to može i nama da se desi i najbolje je ne zabadati nos u tuđa posla.

Romani nam, zatim, pokazuju da čak i najpametniji i najobrazovaniji ljudi ne vuku uvek mudre poteze u životu i da često osećanja preovladaju nad razumom i teraju nas da uradimo ono što nismo mogli ni da zamislimo.

Možda i najbitnija tema romana je da nemaju svi iste šanse i mogućnosti i da porodica i okolina utiće na ono kakvi ćemo ljudi jednom postati. Ako je neko ostao u selu da se bavi porodičnim zanatom ne znači da je manje pametan od profesora na fakultetu. Jednostavno, nije mu data prilika da se školuje. Takođe, vrednosti i stavovi koje nosimo iz porodice i ono što kao deca gledamo svakodnevno, pratiće nas kroz čitav život, ma koliko se trudili da od toga pobegnemo. Naši roditelji i naši koreni duboko su usađeni u nama, iako toga nismo ni svesni.

Pored svega toga, tu je i Napulj kao zasebni lik u romanima. Upoznaćete se sa najnižim i najvišim slojevima napuljskog društva i osetiti duh Italije koji svi toliko volimo.

Nisam htela da otkrivam ništa od događaja u knjigama, da vam ne bih pokvarila ugođaj. Samo ću još reći da od srca preporučujem Napuljsku tetralogiju i nadam se da ćete je čitati sa ushićenjem koje nisam osetila još od Hari Potera.

piše: Katarina V.


Izdavač: Booka