Biografija, Memoari

Olivera Katarina – Aristokratsko stopalo // Autobiografija simbola stare Jugoslavije

By In

‘’E kako se za vreme Tita lepo živelo!’’ je rečenica koju smo čuli više desetina puta, posebno mi koji ili nismo rođeni u SFRJ ili smo bili jako mali da se sećamo. Ceo taj njihov bezbrižni život, i, po rečima na primer moje majke, česte ekskurzije bilo gde u staroj Jugi, ne možemo baš da osetimo – nama je asocijacija na letovanja u našoj državi verovatno vezana za Budvu ili Herceg Novi, ne za hrvatska ostrva. Ipak, postoje jugonostalgičari koji se ne sećaju tog života (možda su oni lažni jugonostalgičari, ili nazovimo to kako želimo), i jedini način da osete atmosferu tog perioda je kroz stare filmove ili knjige koje se bave životom u upravo ovoj eri. Jedna takva knjiga je Aristokratsko stopalo, autobiografija filmske i muzičke dive stare Jugoslavije, Olivere Katarine.

Novije generacije možda neće ni znati ko je Olivera Katarina. Takođe poznata i kao Olivera Vučo, rođena je 1940. godine u Beogradu, i studirala je na Akademiji za pozorište, film radio i televiziju. Prva značajna uloga bila joj je u pozorišnoj predstavi Koštana, a nakon toga oprobala se u desetinama filmova koji su bili popularni širom Balkana. Najznačajnija uloga joj je u filmu Skupljači perja, koji je ugledao svetlost dana davne 1967. godine, a malo mlađa publika je se možda seća kao Veliku Boginju u filmu iz 2008. godine, Čarlston za Ognjenku. Olivera ipak nije samo glumica – ona je umetnica koja iza sebe ima i deset muzičkih albuma. Prvi, Olivera Katarina izdat je 1974. godine, dok je najsvežiji star desetak godina: u pitanju je album Tajna koji je izdat 2009. godine.

Olivera svoju autobiografiju počinje od samog početka, od njenog detinjstva za vreme razorenog Beograda u toku Drugog svetskog rata, 1941. godine. ’’Moja generacija detinjstvo je provodila igrajući se po ruševinama razorenog Beograda, koji su Nemci 1941. bombardovali bez milosti. Posle čestih bežanija, iz Dobanovaca u Valjevo, pa iz Valjeva u Zemun i Dobanovce, moja se porodica najzad smestila u stan u Pop Lukinoj 15, pored tada razrušenog mosta na Savi kojeg danas zovemo Brankov most.’’ Kroz njene oči, lako možemo zamisliti vreme na ovoj teritoriji za vreme 40-ih, 50-ih i 60-ih godina prošlog veka, ali isto tako i šoubiznis i put ka slavi koji je usledio nakon tih godina.

Ova diva nas kroz 200 strana autobiografije vodi kroz svakakve predele – ona opisuje svoje prvo putovanje u Pariz, i samim tim nam otkriva atmosferu starog Pariza kroz oči jedne mlade devojke koja dolazi iz jednog dalekog mesta. Ona u svojoj biografiju kombinuje ona osećanja koja niko od nas nema – osećanja koja u čoveku budi stari Beograd, stara Jugoslavija, ali i stari Pariz i Japan, koji je takođe ostavio ogroman utisak na Oliveru Katarinu.

Film Skupljači perja Saše Petrovića predstavlja jedan bitan film za srpsku kinematografiju, ali Olivera polazi iz svoje lične perspektive, i dodaje da je upravo ta uloga lansirala među zvezde. U jednom iskrenom poglavlju, ona opisuje kako je uopšte došlo do snimanja tog filma, kako je teklo, ali isto tako pita se kojim tokom bi njen život išao da ona nije izabrala da glumi ciganku Lenče – o čemu je zapravo i razmišljala. Olivera Katarina nije ni na sekund dosadna u svojoj autobiografiji, a razlog toga je što je beskrajno iskrena, i nimalo puna sebe.

Napisana prelepo i dosta čitko, Aristokratsko stopalo nije samo biografija jedne filmske i muzičke dive stare Jugoslavije. Ovo je biografija jugoslovenskog šou biznisa, jedne ere koja se davno završila, i nažalost nikad se više neće ponoviti. Život u kome je zahtevalo dosta truda i vremena da bi bili primećeni i da bi od svog života napravili nešto slično kao što je to, između ostalih velikana, učinila i Olivera Katarina.  Knjiga obiluje i starim fotografijama Olivere Katarine, kako same, tako i sa nekim filmskim velikanima (kao što je npr Bata Živojinović) što će celokupnu atmosferu knjige dići na viši nivo.

#PRESUDA: Aristokratsko stopalo je knjiga koja je apsolutno za svakoga. Nebitno koje ste godište i kog ste pola; nebitno da li ste jugonostalgičar ili ne. Čini se da dosta toga znamo i filmskim imenima sa zapada, a malo o našima. Zašto da znamo više o Merilin Monro a ništa o Oliveri Katarini? Ne samo da je naša, Olivera je i te kako bila talentovanija od Merilin. Ova autobiografija može da se pročita u roku od nekoliko dana – nije dugačka, a zaista je interesantna. Iako je preporučujem svima, jugonostalgičari, fanovi Olivere Katarini i ljubitelji biografija i non-fiction književnosti bi definitivno trebali da je pročitaju. Na kraju krajeva, ovo izdanje Kontrast izdavaštva je verovatno jedno od najlepših izdanja izdatih u poslednjih nekoliko godina (zaista sve pohvale), i to je samo po sebi dovoljna motivacija da kupite sebi ovu knjigu. Ne samo da ćete podržavati jednu odličnu izdavačku kuću, već ćete u svoj dom uneti jedan mali simbol stare Jugoslavije. A u današnje vreme to je vrlo bitno i lepo.

Za kraj, uživajmo uz jednu prelepu staru pesme Olivere Katarine: