Drama, savremena književnost

Ottessa Moshfegh, “My Year of Rest and Relaxation” // Roman o depresiji koji je i duhovit i ozbiljan

By In

Koliko samo olako koristimo reč ”depresija” u razgovoru. Ova reč je postala toliko česta u razgovorima, da se čini da je jako mala razlika između rečenica ”ma nešto sam u nekoj depresiji” i ”nisam baš nešto raspoložen”. I to svi mi radimo, ne shvatajući da upravo time umanjavamo važnost jednog od većih problema današnjice, velike psihološke bolesti koja je, nažalost, odnela mnoge živote. Nisam kompetentan da govorim o depresiji i o tome šta ona tačno podrazumeva, ali mislim da svi mi možemo da dođemo do zaključka da bilo ko oko nas može da pati od depresije a da mi to i ne znamo. Uzmite Robina Vilijamsa kao primer – ko bi rekao da je taj čovek, duh iz Aladina, gospođa Dautfajer, bio depresivan u poslednjih nekoliko godina svog života? Postoji više vrsta depresija, i o tome neću pričati sad jer nisam psiholog, ali mislim da svi mi možemo biti malo otvoreniji i tolerantniji prema ljudima koji zaista možda pate od ove mentalne bolesti. Jedna vrsta depresije je i u centru romana My Year of Rest and Relaxation, popularne američke spisateljice Otese Mošfeg.

Otesa Mošfeg je javnosti postala popularna tek 2015. godine, kada je njen prvi roman, Eileen, bio nominovan za Bukerovu nagradu. Njen drugi roman, My Year of Rest and Relaxation je takođe naišao na manje-više pozitivne kritike, a njen poslednji roman, detektivski Death in Her Hands izašao je pre nekoliko meseci za englesko tržište. Iako važi za jednu od interesantnijih spisateljica američke savremene  književnosti, Otesini  romani nisu prevedeni na srpski jezik, isto kao ni njena zbirka priča Homesick for Another World ili novela McGlue.

Ovo je roman o devojci koja samo želi da spava. Junakinja ove priče je neimenovana mlada i vitka plavuša koja ne  može da podnese da bude svesna okoline. Već na samom početku romana mi postajemo upoznati sa činjenicom da koristi antidepresive i tablete za smirenje jer najviše voli kad  je onesvešćena. Na prvu loptu ona ima sve – sjajan posao,  dobru prijateljicu, nasledstvo od roditelja, vezu. Ali ona ni u čemu ne prolanalazi zadovoljstvo, ni na poslu, ni u prijateljima, ni u novcu, ni u ljubavi. Ona je diplomirani istoričar umetnosti, i radi u jednoj galeriji; ali radi sve suprotno od onoga što bi trebala da radi. Da postoji nagrada za najgoreg radnika godine, to bi dobila ona. Spava na poslu, ne sluša šta joj se priča, kasni, vređa klijente. S druge strane, njena veza sa momkom Trevorom je sve samo ne zdrava. Trevor je generalno jedno smeće od muškarca, ali naratorkino psihičko stanje vrlo često utiče na to da dozvoljava sebi velika poniženja.  Tu je i njena prijateljica, Reva, koja, što bi se narodski reklo, nit’ smrdi, nit’ miriše. Da sve bude još  gore, tu je i doktorka Tatl, verovatno najgori psiholog u istoriji književnosti. Doktorka Tatl je tu kao veza između naratorke  i realnog života, ali čini se da je sama naratorka mnogo svesnija njenih problema nego što je sama doktorka. Ona je ne sluša šta priča, više puta postavlja jedno te isto pitanje o naratorkinoj porodici i kako je to uticalo na nju, često pokušava da ”zbrza” seansu ali da  dobije novac koji joj za to sleduje.

I  oko ove postavke likova Otesa Mošfeg gradi priču. Naratorka ima veliku želju da prespava celu godinu, kako bi se iščistila od negativnih misli i tako imala ”pročišćenje” svoje  vrste.  Jedini ljudi koje viđa  su ovi koji su nabrojani, uključujući i radnike iz jedne male prodavnice gde odlazi svaki treći dan kada  se probudi da kupi kafu. Čak je i prodavnica koju je izabrala mala, jer ne želi da sreće puno ljudi dok kupuje svoju kafu. Međutim, ono što je zapravo iza svega ovoga jesu brojni faktori koji su uticali na nju kao osobu o kojoj čitamo u romanu. Tu je pre svega njena porodica o kojoj saznajemo u toku romana; hladni i otuđeni otac koji je umro od raka, i majka  alkoholičarka koja joj je čak i priznala da joj je, dok je bila mala, stavljala tablete za smirenje u bočicu od mleka kako ne bi plakala. Uzimajući ovo u obzir, kao i činjenicu da su joj roditelji mrtvi već neko vreme, dolazimo do zaključka da ona ne može da pronađe utehu u porodici, kao ni u vezi s Trevorom. Tako da joj jedino preostaju doktorka Tatl i prijateljica Reva. Reva je u romanu čest lik, ali jedan od onih koji će nas posebno nervirati. Reva je prijateljica koja uvek ima neki veći problem, i koja je prilično slepa da bi shvatila šta se oko nje dešava. Ona uzima naratorkinu tendenciju da spava i po pet dana zdravo za gotovo, te posle nekog vremena  postajemo prilično sumnjičavi u to  kako ona može da joj pomogne.

Glavna tema ovog romana nije samo depresija. Da, ona je  izuzetno bitan faktor u samom romanu, ali više nam govori o tome šta  prolazi u glavi jedne osobe koja pati od ove vrste depresije i kako to okolina doživljava. Prilično su nam jasni razlozi zbog kojih naratorka želi da zaboravi na sve i da prespava čitavu godinu. Iako to nisu razlozi zbog kojih bi mi možda poželeli da ispijamo toliko tableta za smirenje (od kojih su neke u romanu iz zdravstvenih razloga potpuno izmišljene) i da prespavamo čitavu godinu,  u toku čitanja romana možemo da je razumemo. Dosta doprinosi i naratorkin smisao za humor – ona jeste možda neko s  čijim se stavovima ne slažemo, ali volimo da je slušamo i apsolutno je dopadljiva. Zatim tu je i tema tuđeg gledanja na depresiju – pre svega od strane prijatelja, jer je Reva tu figura koja nije baš najsjajniji prijatelj. Njena doktora takođe nije neko ko bi joj mogao pomoći, kao ni šef, a ni Trevor. Međutim, u pomoć će joj pristići najneočekivanija osoba koju neću otkrivati.

Osim sjajnih tema koje su dosta teške ali napisane na tako jedan dopadljiv način, mora se pomenuti odlična naracija Otese Mošfeg. Ne znam kako bi ovaj roman doživeo na srpskom jeziku – prevod bi morao biti dosta dobar jer Otesa dosta pazi na broj slogova u rečenicama i emotivna je baš kada zatreba. Fascinantno mi je da je neko uspeo da uzme ovako tešku temu i sjajno je objasni kroz jedan ležeran i dosta duhovit stil. I upravo iz tog razloga je ovaj roman sam po sebi jedna vrsta  odmora i relaksacije –  on nije ni u jednom trenutku monoton, dosadan, težak. Čak i u teškim momentima vrlo je čitljiv i interesantan.

Ne znam da li će se Otesini romani naći na srpskom jeziku, ali ako budete imali priliku, pročitajte je. Meni su njena ostala dva romana na listi za čitanje.

spisateljica Otesa Mošfeg