Istorijski, Triler

Patrik Ziskind, “Parfem” // Istorijski triler koji budi čulo mirisa

By In

Svake godine (mada možda je bolje reći svakog godišnjeg doba otprilike) desi se po neka knjiga koja postane planetarni hit. Tako je bilo sa romanom Devojka iz voza, tako je sa svim romanim Fredrika Bakmana, ali pre nekih desetak godina se, pored romana Memoari jedne gejše o kom su svi pričali, probio i roman Parfem nemačkog pisca Patrika Ziskinda. Parfem su čitali manje-više svi, od srednjoškolaca pa sve do odraslih. I onda se desi to knjiga padne u zaborav jer više nije toliko popularna, a opet ne nađe se baš uvek u nekim remek-delima savremene književnosti. Ali kako je oktobar mesec u kom ćemo najviše čitati horore ili trilere, red je da se malo pozabavimo i ovim romanom koji je svetu pre 10 godina pružio sjajno iskustvo, naterao ih da omirišu parfeme i smradove Pariza iz XVIII veka ali i crvenokosim devojkama dao razlog da se plaše da kući idu same.

Parfem je delo nemačkog pisca Patrika Ziskinda, i do današnjeg dana, to je i jedini njegov roman; pre i posle ovog romana Patrik se više bavio kratkom prozom – pričama, esejima i novelama. Iako je nemac koji je rođen u Bavarskoj, Patrik je deo svog života proveo i u Francuskoj, i to u Montoljeu, odnosno malom selu koje broji preko 15 knjižara, pa se iz tog razloga naziva i Selo knjiga. Ono što je takođe nepoznato o Patriku Ziskindu jeste činjenica da se povukao iz književnog sveta, i ne dozvoljava nikome da ga intervjuiše niti da ga fotografiše. To je jedan od razloga zbog kog publika nema neko predznanje o ovom piscu, a ako na Guglu ukucate njegovo ime, dobićete svega nekoliko istih fotografija.

Priča u ovom romanu ispričana je od strane sveznajućeg narataroa, znači od samog starta imamo tu jednu osobu koja nam prepričava priču. Radnja se dešava u Francuskoj u XVIII veku, kada jedna žena biva osuđena i ubijena zbog čedomorstva. Njen sin ostaje siroče, kome daju ime Žan Baptist Grenuj. Grenuj je od početka čudna beba – ona niti miriše niti smrdi, a lokalna deca su čak pokušala da je ubiju i to bezuspešno. Kako Grenuj odrasta, tako će mu se i čulo mirisa istančati, i postaće osoba koja može da namiriše mnoge mirise sa velike razdaljine. Totalno fasciniran mirisima, posebno u Parizu tog doba koji se dosta osetio na prljavštinu, bolesti, znoj i izmet, Grenuj će jednog dana sresti crvenokosu devojku čiji će mu se miris dosta dopasti. On će je zadaviti i ostati sa njom sve dok se njen miris ne pretvori u smrad leša. U želji da što više nauči o procesu pravljenja parfema, što se čini kao jedina stvar koju on voli ali i zna da radi, Grenuj će pronaći posao u jednoj od lokalnih parfimerija i postati šegrt gospodina Baldinija, parfimeriste. Ali ovo će biti samo početak njegove karijere.

Prosto je neverovatno kako Patrik Ziskind opisuje mirise u ovom romanu. Svaka strana nosi bar po jedan miris, a kada ih opisuje, opisuje ih sa takvih pridevima i rečima koji će nam baš taj miris ubaciti u nos. Do sada nisam naišao ni na jednog pisca koji može sa ovolikom preciznošću da izazove miris u nama dok samo čitamo roman.

U vreme o kome govorimo vladao je u gradovima smrad kakav mi, moderni ljudi, jedvamožemo da zamislimo. Ulice su smrdele na đubre, dvorišta su smrdela na mokraću,stepeništa su smrdela na trulo drvo i pacovski izmet, kuhinje su smrdele na pokvaren kupusi ovčiji loj; neprovetrene sobe su smrdele na plesnivu prašinu, spavaće sobe na zamašćenečaršave, na vlažne madrace i na jak slatkasti miris noćnih posuda. Iz kamina je smrdeosumpor, iz štavionica je smrdela oštra ceđ, iz klanica je smrdela usirena krv. Ljudi su smrdelina znoj i na neopranu odeću; iz usta su smrdeli na trule zube, iz stomaka na sok od luka, atela, ako više nisu bila sasvim mlada, zaudarala su na star sir i na prokislo mleko i na bolestižlezda. Smrdele su reke, smrdeli su trgovi, smrdele su crkve, smrdelo je pod mostovima i udvorištima. Seljak je smrdeo kao i sveštenik, šegrt kao i majstorova žena, smrdelo jekompletno plemstvo, čak je i kralj smrdeo, smrdeo je kao grabljivica, a kraljica kao starakoza, kako leti tako i zimi, jer razlažućoj aktivnosti bakterija nisu u 18. veku još bilepostavljene nikakve granice, tako da nije bilo ni jedne ljudske aktivnosti, ni gradilačke, niuništavajuće, ni jednog ispoljavanja bujajućeg ili propadajućeg života, a da taj nije bio praćensmradom.

I naravno da je smrad bio najveći u Parizu, jer Pariz je bio najveći grad Francuske.

Ali upravo takav je i Grenuj. Pripovedač ove priče, koji nam, na kraju krajeva, i opisuje sve ove mirise Francuske iz XVIII veka ima takođe instačano čulo mirisa kao i Grenuj. Prateći njegov život, postajemo svesni svih nota i podnota koje neki miris mora da ima, nebitno da li je prijatan za nos ili ne. Međutim, čini se da je to i jedina crta Grenuja koju ćemo mi kao čitaoci moći da ispratimo – da je on fasciniran mirisima i da može da namiriše apsolutno svaki sastojak nekog parfema ili napitka. To je ujedno u jedina mana ovog romana – Patrik je toliki akcenat dao mirisima i opisima mirisa u romanu, da je karakterizacija likova možda pala u drugi plan. Grenuj je jedan od onih likova koji se nikada ne zaboravljaju prvenstveno zbog njihovog psihološkog stanja, i jako je velika šteta što nismo dobili priliku da malo bolje upoznamo kako to njegov mozak funkcioniše i da pokušamo da donekle razumemo odakle potiče želja za ubistvima koja je počinio. S jedne strane, verujem da je Zisking želeo da napiše roman kao da nam neko prepričava neku staru priču (roman je napisan 1985. godine), dok s druge strane ne mogu da se otrgnem utisku da bi ovaj roman bio remek-delo kada bi bio malo duži i kada bi se Ziskind više fokusirao na njegove likove.

Ali Parfem zaista nudi jednu preinteresantnu i uzbudljivu priču koja se može pročitati kroz par dana. Napisan je jako pitko i konstantno vuče čitaoca da sazna šta se dalje desilo sa Grenujem. Mnogi su opisali ovaj roman kao ”malo bolesnijim”, ali,  iako ima specifičnih scena, ne mogu da kažem da je ovaj roman bolestan. Na ovom svetu ima mnogo bolesnijih knjiga i generalno bolesnijih stvari od rečenica iz ove knjige. Da, jeste cela ova priča malo bizarna, ali na kraju krajeva, koje ubistvo nije?

Mislio sam da mi je ova knjiga neka jaka trojka, ali onda se desio kraj samog romana. Parfem ima spektakularan kraj o kome ću razmišljati još dugo, dugo, te je upravo taj kraj uticao na to da mu dam veću ocenu na samom kraju. Ovo je roman koji ima mana (iako verujem da će te mane videti samo ljudi koji vole romane koji se dosta posvećuju  karakterizaciji likova), ali isto tako  napisan je presjajno i ima fantastičan kraj. Svakako će u planu biti i film iz 2006. koji je snimljen po ovom romanu. Vama preporučujem Parfem ukoliko volite istorijske trilere – interesantno putovanje kroz koje ćete proći brzo a nećete ga zaboraviti. S druge strane, ako ste čitali ovaj roman a želite nešto slično, možete to pokušati sa Alijenistom ili Fabrikom lutaka.

Pisac Patrik Ziskind

Naslov originala: Patrick Süskind – Das Parfum: Die Geschichte eines Mörders

Izdavač: Solaris
Broj strana: 273