Drama, Istorijski

Rosa Montero – Priča o providnom kralju // Kad bi Don Kihot i Jovanka Orleanka imali dete

By In

Srednjovekovna književnost nije nešto preterano popularna na našim prostorima, odnosno, ne čitamo nešto puno o krstašima i vitezovima. Da li je to do toga što je naša istorija bila malo drugačija ili jer ta tematika nije nešto puno istražena u književnom svetu, tema je za neki drugi put. Ipak, postoji taj jedan roman koji se ne bavi samo ovom temom, koji nije bitan zbog raznih stilova i književnih elemenata koje ubraja, već i  zbog jedne feminističke note. U pitanju je roman Priča o providnom kralju, španske spisateljice Rose Montero.

Priča o providnom kralju nije priča o kralju koji je postao providan i ne zna šta dalje da radi. Ovo je priča o petnaestogodišnjoj Leoli, seljančici iz Francuske XII veka. Pre svega, sam roman je smešten u jedan nama potpuno egzotični predeo, jer zaista ne postoje romani (ili ih je mali broj) koji su smešteni u ovo doba i obuhvataju i krstaše i viteze. Leola je jedna vrlo zadovoljna i srećna tinejdžerka, koja radi  sa svojim roditeljima na njivi, ali isto tako ima vezu za Žakom, i planira da se za njega uda. Međutim, u jednom trenutku kada njih dvoje budu bili sami malo dalje od svoje kuće, vitezi će u jednoj maloj bici sa krstašima oteti Žaka, ostavljajući Leolu samu. Leola će shvatiti da je sada ostala potpuno sama i da će biti potpuno opasno da se vraća sama kući, te će prići prvom mrtvom vitezu, skinuće ga, obući će njegovo odelo i postaće vitez Leo. U tom trenutku, Leola odlučuje da se ne vrati kući, već da krene napred i vrati svog dragana nazad.

Na putu do Žaka, Leola upoznaje pregršt raznih likova, među kojima je, i posle Leole najbitniji za roman, Ninev. Ninev je lik koji se predstavlja kao veštica, ali nije jasno da li je ona zaista veštica ili je jednostavno jedna vrlo inteligentna dama. Baš kao što to na poleđini ovog romana piše, Ninev predstavlja leolinog Sančo Pansu. Osim nje, Leola će upoznati dosta drugih likova i svaki od njih je simbol nečega što bi mi sami morali da otkrijemo. Dakle, ovo je jedan avanturistički roman, više nego istorijski, jer od početka pa do kraja pratimo Leolu od grada do grada, prolazeći kroz izuzetno interesantne, opasne, duhovite i nemoguće epizode, tako stvarajući jednu epsku priču koja vrlo podseća na Zakopanog  džina Kazua Išigura, ali sa još jačom viteškom atmosferom.

Feministički momenat je jako bitan u ovom romanu. Leola jeste jedna verzija Don Kihota, ali ona takođe dosta podseća na Jovanku Orleanku. Vrlo je jaka i već posle nekog vremena nošenja viteškog oklopa, ona će početi da razmišlja kao muškarac, dok će joj ostati ta neka ženska nežnost u srcu. Osim nje i Ninev, roman obiluje jakim ženskim likovima, i muškim likovima koji su  ili preslabi, ili žele da na neki način dokažu svoju dominaciju. Fra Anheliko, je recimo, moguće najnegativniji muški lik, ali ukoliko pročitate roman videćete na  koji način će Leola da se izbori sa njim. Dakle, fra Anheliko je personifikacija svake muške osobe u to vreme, ali isto tako i velikog broja muškaraca danas. Imajući u vidu da je ovo roman koji je napisan 2005. godine, ovaj feministički segment postaje još bitniji, jer se tih godina nije toliko pisalo o feminizmu kao danas.

Ono što je takođe bitno da se shvati, kao što i Rosa Montero sama kaže, da ovo nije jedan klasični istorijski roman, jer ne prati istoriju na najbolji mogući način. U pogovoru romana, moći ćete da pročitate Rosine reči u kojima kaže da je ona uvek bila fascinirana ovim periodom, i da nije želela da ga detaljnije istraži, već da u jedan roman ubaci sve ono što je njoj bilo interesantno. Iz tog razloga, kralj Artur igra veliku ulogu u romanu, iako  je, polegendi, on živeo u 5. ili 6. veku, a ne u 12. Isto tako, dva krstaška rata se nisu desili u razmaku u kom jesu u romanu. Ovo se zove uhronija, jer pokriva dešavanja iz nekoliko vekova u toku života jedne osobe. To i jeste razlog zbog koga ovaj roman jeste zanimljiv – prepun je dešavanja, i iz strane u stranu upadamo u novu Leolinu avanturu a ne znamo kako će se iz nje izvući.

Sam naslov romana možda nema neke velike veze sa samom pričom, jer ćemo priču o providnom kralju započinjati nekoliko puta u toku romana, ali će svaki put biti prekinuta jer je ”strašna” i ”nešto će se loše desiti”. Tek nakon pročitane knjige, saznaćemo ko je zapravo kralj, zašto je providan i koja mu je cela priča. Ono što je interesantno jeste da je ta priča zaista postojala – napisana je u XI veku, a poklonjena od strane francuskog kralja  Luja XV Portugaliji u toku XVII veka.

Na momente smešna, na druge momente jaka, na treće vrlo emotivna, ovo jeste priča koju ću definitivno preporučivati dalje, i ovo je još jedna od Štrikovih knjiga kojima sam oduševljen. Priča o providnom kralju je roman koji ću preporučiti ljudima koji vole avanturističke romane. Jer ovo i jeste jedan avanturički roman, s tim što je svaka osoba i svako mesto tu sa razlogom. On nema jedan zaplet, on ima hiljadu manjih, i prati zaplet za zapletom, sa konačnim ciljem pronalaska Žaka. Da li će se to desiti i kad, neću otkrivati, ali čitanje ovog romana jeste jedna velika avantura. Na kraju krajeva, šta drugo očekivati od spisateljica koja je ćerka toreadora?


Naslov originala: Rosa Montero – Historia del rey transparente

Izdavač: Štrik

Broj strana: 432