Ljubavni

Sali Runi, “Normalni ljudi” // Slojevit milenijalski roman sa iritantnim likovima

By In

Vrlo se retko desi da se pojavi knjiga za koju ne znate da li da da je ocenite sa minimalnim ili maksimalnim brojem zvezdica. Okej, takva knjiga baš i ne postoji, ali roman Normalni ljudi može da posluži kao jedan od ekstremnih slučajeva gde zapravo ne znate šta da mislite o samom romanu. On može dobiti i 2 ali i 4 zvezdice, jer je u isto vreme izuzetno jednostavan a opet, s druge strane, kada se zagrebe ispod površine, ima to nešto specifično što drugi romani nemaju. Sali Runi je primećena odmah nakon svog prvog romana Razgovori sa prijateljima, ali je tek romanom Normalni ljudi doživela veliku slavu, posebno nakon što je ovaj roman bio nominovan za skoro sve veće nagrade, uključujući i Bukerovu nagradu te godiine kada je izdat.

Kada je reč o oba romana Sali Runi, bitno je uzeti u obzir njen datum rođenja. Naime, ona je rođena 1991. godine, i samim tim je predstavnik nove generacije književnika, pisaca milenijalske literature koja će u narednim godinama biti samo popularnija. Njen roman prvenac je možda i najbolji primer toga šta je milenijalska književnost – Sali Runi se u svojim romanima bavi društvenim pitanjima, stvarima koje su bitne milenijalcima, njihovim malo hladnijim odnosima a opet sa druge strane aktivnim korišćenjem tehnologije. Njeni likovi nisu nikad rečiti iako dosta osećaju, ali jesu u stanju da sve to prenesu preko imejlova ili poruka; pre nego što će to uraditi rečima. Njen roman Razgovori s prijateljima i jeste jedan milenijalac u vidu romana, a priča kruži da se onome kome se taj roman dopao, neće dopasti Normalni ljudi, i obrnuto. Ovo nikako ne može biti istina, posebno imajući u vidu da su oba romana pisana vrlo sličnim stilom i da su manje-više ista po atmosferi koju stvaraju. Ipak, kao što to obično biva, uvek moramo izabrati pobednika i gubitnika, te su oni kojima se roman Normalni ljudi dopao iskritikovali Razgovore s prijateljima i obrnuto, nesvesni da sami sebi skaču u usta jer sem tema kojima se bave, ova dva romana ne mogu nikako biti dijametralno suprotna. Ali o čemu se radi u romanu Normalni ljudi i zašto je on toliko specifičan da ga je teško oceniti?

Normalni ljudi je roman koji prati odnos Konela i Merijen, od srednje škole pa sve do fakulteta. Merijen je imućna devojka koja živi sa svojom majkom  i svojim bratom u kući a žena koja im rasprema je Lorelaj, Konelova majka. Merijen i Konel idu u istu školu ali nemaju nikakav odnos zato što pripadaju različitim školskim staležima. Merijen je štreberka koju baš i ne vole u školi, ona dosta čita, i nema baš puno prijatelja iako je imućna. S druge strane tu je Konel, koji je dosta pametan (i on i Merijen su među najpametnijim u školi), ali je za razliku od Merijen, Konel vrlo popularan i ima dosta prijatelja. Jednoga dana kada Konel bude došao po svoju majku u Merijeninu kuću, njih dvoje će imati razgovor u kuhinji i tada će krenuti njihova ”veza”, jer to nikako neće biti klasična veza. Međutim, ono što će dosta uticati na njihov odnos, ali isto tako i na njih kao individualce jeste činjenica da će se dogovoriti da, po Konelovoj inicijativi, to drže tajnom. Nakon njihove srednje škole i svega što će se tu desiti, oni odlaze da studiraju, ali njihovom odnosu tu neće biti kraj.

Iako zaplet ovog romana ne zvuči baš obećavajuć jer zvuči kao obična ljubavna limunada, istina je dosta drugačija. Normalni ljudi je roman koji se, baš kao što sam naslov kaže, bavi normalnim ljudima, odnosno svima nama. I Konel i Merijen imaju dosta vrlina i mana, i to je ono što čini sve nas kao ličnosti. Ovo je ujedno jedan od retkih romana koji će nas toliko zainteresovati da ga čitamo dok ćemo u isto vreme želeti da otkinemo glave glavnim likovima. Njih dvoje su u isto vreme dva izuzetno iritantna književna lika koja ćemo ipak zavoleti, čineći od nas u neku ruku mazohiste. Međutim, osim njih dvoje, nerviraće nas i Merijenina majka i njen brat, Konelovi prijatelji, društvo sa fakulteta… faktički svi osim Konelove majke koja je jedina pozitivna figura u romanu. Zašto bi čitali ovaj roman ako sadrži toliko iritantnih likova, pitate se?  Zato što je baš jedan topao roman koji poteže toliko pitanja o nama kao individualcima, o milenijalcima i o tome kako su se vremena i generacije promenile. Sali Runi je definitivno ime koje će se dugo pamtiti, i koja će kroz desetak godina da važi za glas jedne generacije, koliko god to nama u ovom trenutku smešno zvučalo.

Koristeći jedan izuzetno jednostavan jezik i ne koristeći navodnike, Sali Runi nam prikazuje kako polako počinje otuđenost od starije generacije. Ovo je takođe vidljivo i u momentima u kojima Konel priča sa svojom majkom – u više navrata se ona, kao i samo čitaoci, ne slaže sa odlukama koje Konel donosi, ali je prilično svesna da je na scenu stupila nova generacija  koja nije toliko jaka niti vešta u ispoljivanju svojih emocija verbalnim putem  kao što su to bile generacije pre. Konel jeste skot, i bio bi skot i da je živeo u prethodnoj generaciji, ali odnos Konel i Merijen i jeste ovakav upravo zbog toga kakvi su njih dvoje. Sramota koju bi Konel osećao da škola sazna da je sa Merijen u vezi (iako nigde direktno to ne govori) i činjenica da je Merijen mazohista savršeno funkcionišu kako bi stvorili ovaj odnos koji oni imaju. Nama, posmatračima sa strane, ovaj odnos biće jako nezdrav i toksičan, ali u isto vreme ćemo navijati za njih. Da li to onda znači da nas je roman Normalni ljudi malo bolje naučio da ne sudimo o ljudima i da budemo zadovoljni ako su oni srećni? Sali Runi duboko zalazi u odnose parove nove generacija, sa svim svojim manama i vrlinama, i prikazuje nam koje su to stvari koje milenijalci od veza žele, čega se plaše, i šta je to što ih čini drugačijim od svojih roditelja. Iako se ne možemo nikad kompletno poistovetiti niti sa Kolenom, niti sa Merijen, a ponajmanje sa njihovom celokupnom pričom, pronaći ćemo nas bar u par navrata i situacija. Jer su oni, baš kao i mi, normalni ljudi, i sve to što oni rade, sve to što oni vole ili za čim žude jeste normalna pojava.

Osim odnosa milenijalaca, ovaj roman može da se svrsta i u neku vrstu bildungsromana, odnosno romana odrastanja. Od samog početka pa do poslednje strane, pratićemo razvoj i sazrevanje kako Konela, tako i Merijen. Osim školstva i sazrevanja u bukvalnom smislu te reči, videćemo kako njihovi tinejdžerski dani, ali i međusoban odnos utiče na njihove seksualne živote. Sali Runi nam u jednom trenutku prikriveno daje uvid u to kako na seksualni život pojedinca može da utiče u njihov odnos sa porodicom.

spisateljica Sali Runi / fotografija: Vox

Sve u svemu, ovo je roman koji je vrlo interesantan i konstantno nas tera da ga čitamo. Nije dugačak, i može da se pročita za svega dva dana, možda čak i jedan. Runi piše dosta pitko i nimalo komplikovano. Međutim, ono što je problem kod ovog romana i upravo razlog zbog koga je jako teško oceniti je što ima tendenciju da se vrlo lako zaboravi, isto kao i Razgovori s prijateljima. S druge strane, on pokriva toliko dobrih i kvalitetnih pitanja o međuljudskim odnosima, da je nemoguće dati joj lošu ocenu. Osim svega toga, proza Sali Runi je, iako prilično jednostavna, očaravajuća, i mi zapravo želimo da čitamo još. Čini mi se, doduše, da nije dala maksimum sebe ni u prvom ni u drugom romanu. Sve je super, sve je sjajno, ali čini mi se da ona može to mnogo bolje. Normalni ljudi su, isto kao i Razgovori s prijateljima, između trojke i četvorke, ali dajem četvorku jer mi je nekako stvarno prijatno legla, i malo mi je draža u odnosu na Razgovore (koja je takođe od mene dobila istu ocenu).

Što se tiče kome bih preporučio ovaj roman, to je prvenstveno uzrasna grupa od 35 godina pa na dole. Naravno, i stariji od 35 mogu  apsolutno uživati u romanima Sali Runi, s tim što mislim da će mlađi od 35 godina da se više povežu sa likovima jer su manje-više prošli kroz isti način funkcionisanja sa drugim ljudima. Užasno mi je krivo što je prava na romane Sali Runi izabrala Geopoetika – čitalačka publika Geopoetike nikako nije čitalačka publika Sali Runi, a na sve to, Geopoetika se potrudila da apsolutno uništi korice ovog romana za koji će se uhvatiti svi samo ne oni za koje je ovaj roman predviđen. S druge strane, tu je i TV serija Normal People koju su radili Hulu i BBC, i koja je već u prvoj nedelji postala planetarni hit.


Naslov originala: Sally Rooney – Normal People

Izdavač: Geopoetika

Broj strana: 256

Srpsko izdanje knjige ”Normalni ljudi”