Drama, Komedija

Siniša Stojanović – Beogradska beležnica // Priče iz javnog prevoza

By In

Iako zapravo volim da se upustim u avanturu sa bilo kojim žanrom, naravno da postoje ti koje baš nešto preterano i ne čitam. Recimo, nisam veliki fan trilera jer smatram da iznova pričaju jednu te istu priču smeštenu u drugu državu i koncipiraju druge likove. Isto tako, ne čitam domaću književnost jer mi se čini da domaći pisci pišu izuzetno pretenciozne priče koje su samo njima jasne i onima kojima se to malo detaljnije objasni. Međutim, u moru takvih pisaca, postoje oni mladi i još uvek neafirmisani pisci, i kao što sam rekao kada sam pisao recenziju za Uhvati zeca Lane Bastašić, mislim da treba dati šansu i podržati svakog domaćeg mladog pisca. Mala izdavačka kuća Kovačnica priča mi je prošlog meseca poslala paket sa dve norveške knjige i tu se našao i ovaj naslov – suvišno je reći da sam se malo namrštio kada sam video ovu knjigu, ali me posle prve strane već kupila. E sad hajde da zapravo skočimo na ono zbog čega ste i došli na ovaj post – da pogledamo detaljnije o čemu je to knjiga Beogradska beležnica i kako je to ona drugačija od svega ostalog na domaćem književnom nebu.

Do skoro nisam znao da se ova knjiga našla u širem izboru za NINovu nagradu 2016. godine, što verujem da dodatno govori o njenom kvalitetu. Siniša Stojanović nije neko ko je poznat širim narodnim masama, ali to nije začuđujuće s obzirom na to da su u Srbiji poznate isključivo spisateljice limunada kao što su Jelena Bačić Alimpić ili eventualno stare zvezde koje pokušavaju da se opet proguraju u estradu kao što je na primer Kristina Kovač (nadam se da me zbog ovog komentara neće napasti kao što jeste kada sam malo više iskritikovao njen roman Drvo života). Elem, Siniša Stojanović je rođen 1981. godine i prvenstveno je pesnik. Ipak, Beogradska beležnica je svakako nešto potpuno drugačije.

Ova knjiga nema svojstvenu radnju niti je to njen cilj. Beogradska beležnica je pre svega knjiga u kojoj je glavni lik upravo javni prevoz, odnosno autobus broj 639 kojim se pripovedač vozi i komentariše apsolutno sve što u njemu vidi. Kako Ivana Peško, urednica ovog izdanja kaže, pre Stojanovića niko nije uzeo motiv javnog prevoza i obradio u knjigama. Prvenstveno zato što ovaj motiv nije dovoljno seksi, a drugi zato što u Srbiji uglavnom pišu netalentovani kojima je potrebno da iskoriste jednu potpuno erotičnu temu.

Beogradska beležnica nema erotskih momenata, već onih drugih – isključivo iskrenih i golih istina beogradskog (a i bilo kog drugog) javnog prevoza. Siniša nas vodi na put autobusom 639 na jedan veličanstven način i potpuno je suludo kakve detalje on primećuje. Opisujući devojku koja koristi Snepčet filtere u prevozu pa sve do ponašanja samih konduktera, ova knjiga je jedno preinteresantno štivo isključivo iz razloga što pokazuje onu realnu stranu Beograda, koja je možda sada malo zaboravljena zbog svih influensera i svega što nam se nudi, ali to ne znači da ne postoji. Pisac takoše pokušava da napravi kontrast između novih generacija Beograđana i onih starih, kroz jednu od mojih omiljenih epizoda u knjizi – naime autobusa 639 nema, i protagonista pita ljude na stanici da li bi svi zajedno da dele taksi. S obzirom na to da živimo u strašnom svetu i da nikada ne znamo šta možemo da očekujemo iza ugla, naravno da niko ne pridaje značaja njegovoj ideji, već ostaju da čekaju sledeću autobus koji ko zna kada će doći. Ta realnost o kojom pričamo je upravo tu, samo treba malo skinuti pogled sa telefona i pogledati oko sebe. Ironično,  možemo da zaključimo da postoji mogućnost da se ova knjiga zove ’’beležnica’’ jer je pisac piše upravo na telefonu: ’’Celu ovu knjigu kucam levom rukom, striktno palcem. Češće to radim levom, čini mi se da tako brže pišem.’’

Da li preporučujem ovu knjigu? Svakako da. Naravno da postoje delovi koji jesu malo sporiji, ali je celokupni moj utisak da je zaista knjiga koja je vredna pažnje, a pisac svakako vredan podrške. Moguće da je najbolja ciljna grupa koja bi trebalo da pročita ovu knjigu upravo Beograđani, ali će zaista biti svakome interesantna. Jedina zamerka je lektura koja nije urađena na najbolji način, ali verujem da će se i ovo promeniti – nećemo baš zamerati malim izdavačkim kućama koje tek treba da se afirmišu. Nisam siguran da li se Beogradska beležnica može kupiti u knjižarama, ali je dostupna preko sajta i fejsbuk stranice izdavačke kuće Kovačnica priča.


Broj strana: 178

Izdavač: Kovačnica priča