Drama, Istorijski

Slobodan Selenić – Očevi i oci // Interkulturalnost i srpstvo

By In

Svi smo manje više donekle upoznati sa srpskim piscima i klasicima. Prvi dodiri sa bitnim srpskim književnicima (napominjem književnicima u muškom rodu jer, nažalost, nismo nikad popularizovali srpske književnice) verovatno su se desili u srednjoj školi, kada smo čitali kultne knjige kao što su Zona Zamfirova, Koreni ili Nečista krv. Međutim, srpska literatura ima mnoštvo drugih imena, a neki koji su ostali izgubljeni i o kojima se nije tolio pričalo u gimnazijama širom Srbije su svakako Slobodan Selenić, Borislav Pekić i eventualno Danilo Kiš. Izgleda da je Ministarstvu prosvete uvek bilo bitnije da se pročita više knjiga našeg jedinog Nobelovca i da se obrati pažnja na čak nekoliko ruskih klasika, dok se postmodernoj srpskoj književnosti ne pridaje dovoljno značaja. Ipak, onaj ko počne da ceni dobru i kvalitetnu književnost, da šansu i ovim piscima o kojima ne čitamo u srednjim školama. Jedan od njih je svakako Slobodan Selenić, koji je možda najpoznatiji ovdašnjoj publici kao pisac romana po kome je rađen film Ubistvo s predumišljajem. Ipak, njegova najpoznatija i najpopularnija knjiga je Očevi i oci.

Očevi i oci je roman koji zaokružuje i socijalne i političke prekretnice u Jugoslaviji, ali i one porodične. Protagonisti ovog romana su Stevan Medaković i Elizabeta, pripadnici više klase u tadašnjoj Jugoslaviji. Stevan je kao mali studirao u Engleskoj, gde se polako emancipovao i proširio svoje vidike. Kasnije se vraća Beograd sa svojom suprugom Elizabetom (koja je Britanka), i dobija svog sina, Mihajla. Različitosti ove porodice u odnosu na ostale srpske porodice jesu u središtu ovog romana, jer postavlja pitanja šta je to srpstvo i koliko mi, kao individualci, možemo biti emancipovani a i dalje se smatrati Srbima. Ovo je svakako nešto o čemu se i dan danas može pročitati, jer je politička atmosfera vrlo slična tadašnjoj u Jugoslaviji, tako da verujem da je Očevi i oci roman koji se čita kao da je napisan danas.

Ovo je svakako roman koji je vrlo bitan sa tog sociološkog aspekta. I dan danas smo svedoci raznoraznih komentara na temu homoseksualnosti na primer, dok je u ovom romanu Stevan upravo taj koji je otkrio drugu stranu homoseksualizma u Bristolu. Biti srbin znači ne prihvatajući različitosti, ne plakati, i vaspitavati dete da bude pravo muško. To je svakako nešto o čemu i dan danas možemo da polemišemo do prekosutra, jer je upravo takva situacija i dan danas.

Plač mi je stegao grlo, ali znam da ne smem plakati. To Nanka ne dozvoljava. To nije srpski i muški, a pre svega moram biti Srbin i muškarac. Dok sam bio mali, međutim, često se ne bih uspeo uzdržati, i Nanka je bila nemilosrdna.

Kakav je moj lični utisak o ovom romanu? Uzeo sam Očeve i oce iz prostog razloga što se mnogima (i stvarno kažem, mnogima) u čiji sud verujem ovaj roman svideo. Međutim, ja ne mogu da kažem da je to bio slučaj sa mnom. Svakako se slažem da je ovo jedno dobro napisano, kvalitetno i bitno štivo, a svi znaju da volim bitne teme o kojima bi trebalo da se priča. Ipak, mene Selenić nije uspeo da kupi svojom prozom, na momente mi je bio prilično nezanimljiv, iako je bilo zaista dobrih delova u ovom romanu.

Krajnji utisak mi je da mi je mnogo toga zasmetalo. Zasmetalo mi je konstantno korišćenje engleskih reči i izraza, koji su nekad dugački i po celu stranu. Razumem iz kog razloga je ubačen engleski i razumem ovaj stil, ali u određenim momentima je stvarno preterao. Takođe, reč ’’kadar’’ sam pročitao toliko puta, da sam, kada sam je video u romanu petnaesti put, zatvorio knjigu i rekao da ću nastaviti posle jer sam bio prilično besan zbog konstantnog ponavljanja jedne reči.

Da li preporučujem ovaj roman? Da, ali samo iz razloga što možda ovo nije bio pravo trenutak da je ja pročitam. Ako se mnogima dopala, postoje velike šanse da će i Vama, stoga je preporučujem. Ipak, uvek imajte u vidu da Vam možda neće biti toliko interesantna, tako da je uzimate na sopstvenu odgovornost. Na kraju krajeva, Selenić je svakako kvalitetan pisac i vrlo bitan za ovaj period srpske književnosti, i mislim da bi mu trebalo dati šansu. Ja jesam, i tu završavam sa gospodinom Selenićem, bar za sada.


Izdavač: Laguna

Broj strana: 358