klasik, savremena književnost

Teme, motivi i simboli u Ruždijevom romanu “Deca ponoći”

By In

Salman Ruždi je jedno od zvučnijih imena današnje književne scene. Osim činjenice da je maestralan pisac, o čemu svedoče brojne nagrade koje je dobio, Ruždi se našao u sred ogromnom skandala nakon izdavanja svog romana Satanski stihovi, zbog čega mu je glava bila ucenjena na Bliskom Istoku, a ni dan danas nije potpuno siguran kada izlazi na ulicu.  Ako ste  ikad čuli za Ruždija, onda je to prvenstveno zbog njegovog romana Satanski stihovi, ili zbog njegovog magnum opusa, Deca ponoći, koja mu nije samo donela Bukerovu nagradu 1981. godine, već i dve dodatne Bukerove nagrade, Bukera svih Bukera (odnosno najbolja knjiga koja je dobila Bukerovu nagradu), i to čak dva puta, 1993. i 2008. godine. Osim ova dva velika romana, kako fizički tako i po kvalitetu, Ruždi se proslavio i romanima Tlo pod njenim nogama, Mavrov poslednji uzdah, po poslednjim ostvarenjima Kuća Goldenovih, Dve godine, osam meseci i dvadeset osam noći, ali i po dva romana koja je napisao i posvetio svojim sinovima; Harun i more priča i Luka i vatra života.

Deca ponoći je roman magijskog  realizma, po čemu je Ruždi posebno poznat. Magijski realizam se znatno razlikuje od fantastike, a u pitanju su romani koji su smešteni u realni svet, ali se vrlo često dešavaju situacije  koje su nama neobjašnjive, dok se u romanu posmatraju kao potpuno realna stvar. Zato, recimo, možemo pročitati o ljudima koji  žive nekoliko stotina godina (kao što je slučaj u Markesovom klasiku Sto godina samoće), ženama  kojima izrastaju krila (kao u romanu Noći u cirkusu Anđele Karter), ali isto tako  i o deci koja su rođena u ponoć određenog datuma i baš zbog toga nose posebne moći, kao što je to slučaj sa romanom Deca ponoći.

Ovaj roman pokriva nekoliko decenija,  a smešten je pretežno u Indiji, dok su delovi romana smešteni u Pakistanu. Priču nam  prepričava Salim Sinaj, protagonista ovog romana koji je ujedno i originalno dete ponoći. On nam, na početku romana, otkriva da je rođen u ponoć 15. avgusta 1947. godine, baš na dan kada je Indija stekla nezavisnost. On, zajedno sa još 1000 dece ponoći (jer ih je rođeno 1001), predstavlja glas nove Indije, one koja  više ne zavisi od Ujedinjenog Kraljevstva. Kroz skoro 600 strana sitnog fonta, Salim Sinaj će nam ispričati ne samo njegovu priču, već i priču njegove porodice, kako je  došlo do  toga da on postane baš dete ponoći i kako je to uticalo na budućnost Indije. Ipak, Deca ponoći je jedan izuzetno kompleksan roman koji može da se analizira i po nekoliko sati. Zato, evo glavnih tema, motiva i simbola u ovom romanu, u nadi da će Vama olakšati (i  ulepšati) čitanje ako  se ikada uhvatite u koštac sa ovim zahtevnim, ali nezaboravnim klasikom.

Teme

Politička situacija u Indiji

Glavna tema u ovom romanu, i ono što nam je jasno od samog početka, jeste politička situacija u Indiji, i kako se to ona menjala. Salim Sinaj je rođen na tačan datum kada je Indija stekla nezavisnost i kada se oslobodila kolonijalizma Velike Britanije. Salim je prva osoba koja je rođena u oslobođenoj Indiji, i upravo zbog toga, njegov život je usko vezan za život te  nove, moderne Indije. Ono što nam Ruždi takođe ovde prepričava jeste  i kako se ta politička situacija menjala, od vremena kada je Indija  bila kolonija Velike Britanije, pa sve do sedamdesetih godina kada je na političku scenu stupila Indira Gandi (koja ima neverovatno simboličnu ulogu u romanu). Ono što je sjajno kod Ruždija jeste što on sve političke ideje koje ima opisuje u vidu magijskog realizma, tako dajući njegovim likovima presjajne glasove i apsurdne moći, i ubacujuće hiljade simbola koje će čitaoci morati, izigravajući detektive, da razotkriju. Ipak, Ruždi ni u jednom trenutku ne kritikuje društvo direktno, i da bi to shvatio, čitalac mora da čita između redova. Sama kolonizacija Indije je takođe bitna stavka u ovom romanu, i vidi se velika razlika između Salima, prvog koji je rođen u novoj Indiji, i generacija koje su bile pre njega. Ovo je vidljivo u odnosu koji on ima sa svima njima, ali i u njihovim odnosima sadrugimljudima i mišljenima koje oni ispoljavaju.

Identitet i nacionalnost

Blisko povezana sa prvobitnom temom, identitet je takođe stvar o kojoj Ruždi mnogo piše. Iako je Salim metafora za celu Indiju, njemu postaje vrlo čudno kako to da nakon oslobađanja  države od kolonijalizma, u njoj ne žive ljudi koji su istog mišljenja. Iako bi logički trebalo da svaku državu čine ljudi koji imaju istu kulturu i isti jezik i religiju, Salimu je čudno da se u samoj Indiji  stvaraju grupe ljudi koji žive drugačije, druge su veroispovesti ili pričaju drugi jezik. Ovde se može osetiti i kritika koju Ruždi upućuje svim zapadnjačkim uticajima koji su od Indije polako pravili drugačiju državu nego što to ona zaista jeste. I sam Salim prolazi kroz neku vrstu krize identiteta, i to više puta u romanu. Ovo se posebno odnosi na momente u kojima može da koristi moći koje su mu date i u kojima ne može, što takođe može biti povezano i sa nacionalnošću. Naime, Salim će u jednom trenutku na kratko da se preseli u Pakistan, gde neće moći da koristi svoje moći niti da telepatski komunicira sa drugom decom ponoći.

Religija

Potpuno je logično da će se i religija naći kao jedna od glavnih tema u ovom romanu, posebno imajući u vidu da je radnja smeštena u Indiji. Ruždi je Deci ponoći dao prostora svim religijama, počevši od islama i budizma, pa sve do katolicizma koje je uhranio u svoje likove Marije Pereire, pa i njegove sestre Džamile Pevaljke. Iako Salim nikad nije bio klasičan musliman u smislu propisnog poštovanja svoje religije (on ne odlazi u džamiju),  religija će dosta uticati na njegov život, a samim tim i na život Indije koju će upravo razlika u veroispovestima promeniti. Može se slobodno reći da je Deca ponoći roman koji se bavi sekularnim aspektom Indije ali i tenzijom između većine i manjine. Upravo kroz Salima će nam Ruždi staviti do znanja da religija zapravo utiče na svačiji život, nebitno da li smo muslimani, katolici,  pravoslavci, nešto četvrto ili ateisti.

Motivi

Fragmentacija, odnosno parčanje

Fragmentacija, odnosno deljenje ili parčanje u nekom smislu, je u romanu Deca ponoći vrlo čest motiv koji se pojavljuje u raznoraznim oblicima. Pre svega, tu je deljenje i parčanje individualca, što je Ruždi  učinio mogućim upravo zbog magijskog realizma. Salim Sinaj se u nekoliko navrata u toku romana žali da se raspada i deli na komade. Upravo kako on to  radi, to čini i sama Indija, deljenjem unutar sebe na manje grupe koje će u jednom trenutku uticati na budućnost njihove države. Ali to nije sve, i sama Salimova naracija može da se posmatra kao jedna velika fragmentacija, jer je baš tako i ispričana – u fragmentima. Da se razumemo, Salim nije pripovedač kome verujemo 100%,  njegove priče nekad nemaju smisla i vrlo se često kao čitaoci zapitamo da li je on određenu situaciju malo preuveličao ili nije. U nekoliko navrata i sam kaže da nije siguran da li se seća baš kako bi trebalo (naracija u romanu je takođe jedna od  stvari o kojoj se naširoko može raspravljati). Zbog toga je njegovo pripovedanje nelinearno, jer smo često u prilici da čitamo o prošlosti, pa o budućnosti, pa o situaciji koja će se desiti tek za nekoliko godina, da bi nas na kraju vratio u vreme u kom se dešava priča koju nam prepričava.

Pisac Salman Ruždi / fotografija: Salman Ruždi

Simboli

Zmije

Na početku romana susrećemo se sa poglavljem u kom će nam Salim objasniti igricu o zmijama i merdevinama, i ta igrica će biti veliki simbol u romanu. Zmija, u ovoj igrici, označava nešto negativno što nas tera da nazadujemo, dok su tu i merdevine koje čine suprotno. Ovo je upravo simbol za dobro i zlo, i predstavlja vrlo bitnu lekciju – za sve loše u životu postoji i nešto dobro što nas može vratiti na pravi put. Ali s druge strane, Salim će nam pokazati da nekad imamo loša i jednodimenzionalna mišljenja o određenim stvarima, kao na primer da je zmija uvek simbol za nešto loše. Zmijin otrov, će recimo, u nekoliko navrata u romanu spasiti život određenih likova. Isto kao što može da ubije, zmija može i da izleči.

Nos i kolena

Isto kao i sa zmijama, na početku romana se upoznajemo sa idejom krivih kolena i nogu, odnosno Ramrarovog  predviđanja koje se zapravo odnosi na Salima (kome nos konstantno curi i koji je izvor njegovih moći ako tako možemo reći) i Šive, drugog deteta ponoći, koji će u jednom trenutku predstavljati Salimovog nemesisa. Ono što je jako lepo zamaskirano ovde jeste i muslimanska molitva, koja se sastoji od kolena i nosa koji su na podu u isto vreme. S druge strane, tu je i scena u kojoj jedan od likova biva ubijen, te prvo pada na kolena da bi na kraju udario nosem u pod.

Probušeni čaršav

Prvo poglavlje ovog romana nosi naslov Probušeni čaršav, i to je ujedno i jedan od simbola koji će se u više navrata provlačiti kroz roman. Adam Aziz, deda Salima Sinaja će svoju buduću surpugu videti kroz probušeni čarsav i zaljubiti se. Upravo zbog toga (ali i zbog teme fragmentacije koju sam pomenuo), odnos Adama i njegove supruge neće biti potpun. Adam će se u nju zaljubljivati  u delovima, i takav će im biti i brak – nikad jedna prava celina. Ovo postaje nasleđe u romanu, te će i njihova ćerka, Amina, imati problema da se zaljubi u jednu osobu u potpunosti, već će to činiti iz nekoliko delova, baš kao i njen otac. Takođe, jako je snažna i scena u kojoj će probušeni čarsav imati poslednji veliki momenat, kada Džamila Pevaljka, Salimova sestra isprva nereligiozna ali religijski fanatik pri kraju romana (još jedan primer teme religije u romanu)  bude odlučila da se ogrne njime zbnog veroispovesti. Rupa na čaršavu će joj otkriti usta, aludirajući na ono što ona najbolje zna da radi u životu – da peva.


Osim ovih pomenutih, roman broji i druge teme, motive i sigurno još desetie simbola koji čekaju da budu razotkriveni od strane čitaoca. Roman Deca ponoći na srpskom možete pronaći čak  kod dva izdavača, Dereta i Vulkan.

Leave a Reply