Drama

Tomi Orandž – Tamo tamo // Kako indijanci pokušavaju da sačuvaju svoje nasleđe

By In

Već je svima poznato, bar onima koji prate ovaj blog, da je jedan od mojih omiljenih žanrova književnost o manjinama. To se pre svega vidi u mom odabiru knjiga koje su vezane ili za crnce ili za LGBT populaciju, ali sam od malena gajio posebnu fascinaciju Indijancima. Vrlo moguće da je to razlog zbog kog nisam mogao da se odlučim da li mi je omiljeni Diznijev crtać Aladin ili Pokahontas, ali reći ćemo da je to ipak Aladin, i da sam Pokahontas voleo baš zbog tematike. Elem, prošle godine sam shvatio da dosta želim da čitam o ovom narodu – do sada sam pročitao samo nekoliko pesama od Lesli Marmon Silko, koja važi za jednu od boljih spisateljica koja piše o Indijancima – ali sam u jednom trenutku prošle godine video da izlazi roman Tamo Tamo koji mnogo obećava i o kome su mnogo pričali i pisali, pa sam odlučio da ga naručim. U toku ove godine, mala ali bitna izdavačka kuća Darma Books je otkupila prava, prevela je i napravila ove divne korice. Ali ostaje pitanje, da li bi trebalo da pročitate ovu knjigu?

Tamo tamo je prvi roman pisca Tomija Orindža koji je predstavnik Šajen i Arapaho plemena. Ovaj roman je smešten u današnjicu, a kao glavni zaplet je Veliki Oklandski Pauuau (powwow, nisam siguran da li postoji prevod za ovu reč), godišnje okupljanje Indijanaca i ono što se tu sprema iza kulisa. Knjiga me od samog početka kupila neverovatnom brzinom. Naime, ona počinje sa jednim esejem Tomija Orindža koji nam na odličan način približava kulturu Indijanaca kao i ono što su oni istrpeli u trenutku kada su kolonijalci došli. Vrlo emotivno i nadasve neverovatno dobro napisano, ovaj esej je nešto što bi definitivno svako trebalo da pročita, bez obzira na to da li će nastavljati da čita knjigu ili ne.

We know the sound of the freeway better than we do rivers, the howl of distant trains better than wolf howls, we know the smell of gas and freshly wet concrete and burned rubber better than we do the smell of cedar or sage or even fry bread – which isn’t traditional, like reservations aren’t traditional, but nothing is original, everything comes from something that came before, which was once nothing. (p. 11)

Kroz priču pratimo čak 12 Indijanaca, koji su međusobno povezani a da oni to i ne znaju. Kao centralne figure imamo Tonija Lounmena koji jednim delom stoji iza ideje da se ovogodišnji Pauuau opljačka. Tu je i Din Oksendin, mladi kinematograf koji ima ideju da snimi stotine različitih Indijanaca kako pričaju svoju životnu priču, tu su i Džeki Crveno Pero i Opal Viola Viktorija Medveđi Štit, dve sestre koje su bile izuzetno bliske u prošlosti ali danas ne razgovaraju često. Svi oni, pa i dodatni likovi koji su takođe vrlo bitni za dalji razvoj priče se spremaju da, ili učestvuju, ili posete, Veliki Oklandski Pauuau, ne znajući šta ih čeka.

Roman je izuzetno lepo napisan, i s obzirom na to da je ovo debitantski roman Tomija Orindža, imam samo reči hvale. Čita se vrlo lako, opisno je tamo gde treba, smešno na drugim mestima a dirljivo na trećim – baš ono što bi svaki roman trebalo da ima. Kao što sam napomenuo, knjigu otvara esej pisca, ali isto tako na sredini knjige imamo malu pauzu od likova kako bi pročitali još jedan Orindžov esej, ovog puta o istoriji ovog indijanskog okupljanja kao i sve ono što je bitno za njega. A s obzirom na to da nam ova kultura nije ni malo bliska, i da zapravo ne znamo ništa o njoj, ovaj esej nam dobro dođe.

Iako se roman čita lako, a opet je tematski dosta kompleksan, naracija 12 različitih likova jeste malo teža za pratiti. Pre svega vrlo je teško ispratiti ko je kome rođak, ali u tome i jeste čar – jer kako duže čitamo roman, više povezujemo sve likove. Ipak, 12 likova nije mali broj, što često rezultira konfuzijom. Sam kraj romana je takođe upitan, i ne znam koliko će se mnogima svideti – meni jeste, iako smatram da bih ga ja završio na potpuno drugačiji način. Ali to što bih ga ja završio drugačije, ne znači da ovo nije dobro, zar ne?

Ali ono što ovaj roman prestavlja daleko je od samog zapleta. On govori o novoj generaciji Indijanaca, ovoj generaciji što je zamenila poznavanje reka za poznavanje ulica, dimne signale za dimove iz fabrika, tipije za siromašne kuće jer su im kolonijalci uzeli sve. Ovo je roman o jednoj kulturi koja polako nestaje, a složićemo se da niko nije imao pravo da je skloni pre tih nekoliko vekova. Osim kulture Indijanaca, jedna od velikih tema je i zavisnost. Koliko od droge (što je izuzetno bitno zbog samog zapleta romana), isto toliko od alkohola, hrane ali i kompjutera. Definitivno nešto sa čim i svi mi možemo da se poistovetimo.

The wound that was made when white people came and took all that they took has never healed. (p. 137)

Što se tiče Orindžovog stila pisanja, nemam šta puno zameriti. Iako naracija u ovom romanu nije perfektna u smislu da je najbolja naracija koju sam ikad pročitao, Orindž piše na jedan jako lep način, ali mi se čini da mnogo bolje piše eseje nego prozu. To svakako ne znači da je ova knjiga loša – naprotiv, jedva sam čekao da nastavim sa čitanjem i završio sam je vrlo brzo, samo želim da dočaram koliko su mu eseji interesantni. Orindž takođe koristi Getrudu Stajn kao jednu od motiva u ovom romanu – i sam naslov je igra reči na njenu rečenicu There is no there there (”Tamo nema tamo”). Takođe, tu je i igra reči na njenu opštepoznatu ”A rose is a rose is a rose” (u rečenici ”You’re Indian because you’re Indian because you’re Indian’‘). Svakako roman koji može da se analizira i o kome može da se diskutuje na više nivoa.

Možda sam samo ja taj koji voli ovakve romane, ali zaista mi je logično da malo razmislimo o tim kulturama koje su uništene i skoro iskorenjene. Na kraju krajeva nije samo njihova kultura ta koja se gasi, već i jedan deo kulture ove planete. Oni su tu bili vekovima i milenijumima, dok nisu došli kolonijalci u Ameriku i uništili sve ono što je bilo prirodno. Ukoliko volite da čitate o nečemu drugom, i ako na sve to volite moderne priče koje u sebi kriju neku istoriju i kulturu, onda će vam se svideti Tamo tamo. Čak i kraj, koji je jako čudan i neočekivan.

Does what we try most to avoid come after us because we paid too much attention to it with our worry? (p. 68)


Naslov originala: Tommy Orange – There There

Izdavač: Darma Books