Biografija, Memoari

Tužna i bolna ispovest ’’Men We Reaped’’: Život crnaca u Misisipiju i smrt koja ih kosi jednog po jednog

By In

The New York Times je recenziju ove knjige počeo pričom Tajšona Andersona, koji je 2013. godine ubijen na stepenicama ispred svoje zgrade u Čikagu. On je u tom trenutku imao samo 18 godina, a nakon ubistva, jedna od njegovih komšinica je dala izjavu kako joj je drago što je njen sopstveni sin u zatvoru, jer će tamo biti sigurniji nego u tom komšiluku. Upravo ta opasnost koja prati crnce nižeg staleža je ono što je u žiži knjige Men We Reaped (Muškarci koje smo pokosili, u slobodnom prevodu). Deluje kao da rasizam nikada nije bio previše bitan kod nas na Balkanu – mi smo se uvek borili, ali i dalje se borimo, sa nacionalizmom i netolerancijom u drugom smislu, ali tamo negde, čak i u ovom trenutku, rasizam košta ljude života. Spisateljica Džezmin Vord, koja je dobitnica The National Book nagrade za roman Salvage the Bones, otvorila se i pričala baš o ovome – o rasizmu u jednom malom gradiću u Misisipiju, i time otvorila tematiku i dalje sveprisutnog pasivnog rasizma u Americi.

Men We Reaped je knjiga koja u centru ima život 5 muškaraca bliskih spisateljici koji su umrli do svoje 23. godine u rasponu od 4 godine, uključujući njenog rođenog brata. Između delova u kojima tačno opisuje zbog čega je došlo do tih smrti (što uključuje samoubistvo, ubistvo, dve automobilske nesreće i predoziranje), koje su to tačno okolnosti i koga treba kriviti, Džezmin daje uvid i u njen život u malom gradiću Delil u Misisipiju. Hronologija romana je vrlo interesantna. Naime, ona opisuje 5 smrti unazad, odnosno od one koja se desila najbliže današnjem datumu (2004. godine), do one prve koja je zadesila, a to je smrt njenog brata (2000. godine). U istom trenutku, svoje detinjstvo počinje od samog početka, tako da će se na samom kraju knjige prošlost i sadašnjost spojiti, u jednom od možda najemotivnijih poglavlja ikad napisanih.

Džezmin potiče iz jedne siromašne crnačke porodice, i njihov život je baziran u gradiću Delil u Misisipiju. Njen otac je ženskaroš, on je varao njenu majku godinama, i sa devojkama napravio još šestoro vanbračne dece, dok ga je ona uvek isterivala napolje ali mu se i vraćala kada je on obećavao da će da se promeni. Džezminina majka je jedna prava majčinska figura – ona pokušava da uradi sve što može za njenu decu, radi koji god posao je neophodan, i pokušava da ih vaspita da dođu na pravi put. Džezmin je najstarija od četvoro dece – tu je njen brat Džošua (čija će smrt naterati Džezmin da krene da se bavi pisanjem), i mlađe sestre Narisa (koja je postala majka u trinaestoj godini) i Čarin, najmlađa.

Roman se otvara njenim uvodom u kom objašnjava istorijat njene porodice kao i način života u Delilu, do trenutka kada se ona rodila. Zatim kreće prava priča – upoznajemo se sa prvom osobom koja je bila bliska sa spisateljicom, Rodžerom Erikom Danijelsom. Rodžer je bio Džezminin dobar prijatelj, i on je jedna klasična figura siromašnog crnca koji pokušava da pronađe svoje mesto u ovom gradiću. Kroz epizode njihovih zajedničkih druženja, kao i momente u kojima spoznajemo koji je procenat narkomana među siromašnim crncima, dobijamo tačnu sliku o kakvom gradiću govorimo. Biti crnac u jednom malom gradu u Misisipiju nije lako – naći posao je izuzetno teško, ali i kada se nađe, to su uglavnom poslovi koji se plaćaju najmanje. Iako prva u romanu, ovo je poslednja smrt  bliske muške osobe koja je zadesila Džezmin. Desila se 2004. godine, kada je Rodžer imao samo 23 godine. Rodžer se predozirao.

Druga žrtva u romanu je Demond Kuk, još jedan prijatelj Džezmin Vord. Njegova smrt je jedina koja je počinjena od strane drugog crnca, a u pitanju je bilo ubistvo. Ono što je interesantno jeste da se ni dan danas, 14 godina nakon ubistva ne zna ko je tačno počinio ovaj zločin. Demond je, naime, imao informacije o jednom dileru droge iz drugog grada, i čekalo ga je suđenje gde bi Demond svedočio protiv njega. Nekoliko dana pre tog suđenja, Demond je ubijen ispred svoje kuće gde su mirno spavali njegova supruga i dvogodišnja ćerka.

U pauzama između žrtvi, saznajemo kako je to živeti u Misisipiju kao crnac. Sama Džezmin Vord, koja je uvek važila za odličnu učenicu, govori o svim rasisističkim momentima koje je doživela u osnovnoj i srednjoj školi. Ona takođe navodi pasivni rasizam kao veliki problem, jer njeni beli prijatelji sa kojima je išla u školu nikada nisu stali na njenu stranu kada bi čuli ružne komentare vezane za crnce. Lakše je pridružiti se većini nego boriti se za prava manjina, i to je ono što je Džezmin razumela tek kasnije.

Treća žrtva je Si Džej, spisateljicin rođak. Krivac za ovaj zločin ne može biti niko drugi do vlasti – Si Džej je poginuo tako što je imao saobraćajku sa vozom, na mestu gde semafor koji ukazuje na voz nije radio. Džezmin govori o tom semaforu, i o tome da on stoji tu pokvaren godinama, ali da nikome nije palo na pamet da ga popravi, jer su u blizini stanovali siromašni crnci, te da za to nije bilo potrebe. Kroz život Si Džeja, upoznajemo još jedan momenat siromašnih crnaca, a to su njihove veze. Iako je Si Džej bio rođak spisateljice i, samim tim, njenih sestara, to ga nije sprečilo da stupi u vezu sa Džezmininom najmlađom sestrom. Kako sama Džezmin kaže, Delil je malo mesto, i s obzirom na to da je broj ljudi među kojih se bira mali, već decenijama se dešavalo da se rođaci međusobno udaju i žene. Si Džej je u trenutku nesreće imao samo 20 godina.

Ronald Lizana je bio još jedan prijatelj Džezmin Vord i njene porodice. S obzirom na loše finansijsko stanje okoline, Ronald je razvio posebnu vrstu depresije, koja ga je na kraju naterala da se saoubije sa 19 godina. Na samom kraju knjige, u poslednjom poglavlju, Džezmin statistički izvlači informacije koje tačno ukazuju na to da je siromaštvo i ekonomska nestabilnost je veliki procenat samoubistava među crncima. Ronald je bio jedan mali postotak u celoj toj priči.

I na samom kraju dolazimo do poslednje žrtve u romanu, ali prve u Džezmininom životu – njenog rođenog brata. Iako kroz celu knjigu znamo da će Džoš poginuti, Džezmin odlučuje da ga ostavi za kraj. Njegova smrt je prouzrokovana saobraćajnom nesrećom, gde se u njena zakucao četrdesetogodišnji pijani belac, koji se na kraju izvukao sa samo 5 godina zatvora i nekoliko hiljada dolara koje je trebao da isplati porodici. Krivac je izašao iz zatvora nakon tri i po godina, a porodici nije platio ništa – i toliko, kako Džezmin kaže, vredi smrt njenog brata. Ovo poglavlje je jedno od emotivnijih poglavlja ikad napisanih – tuga, bol i nedostajanje koje Džezmin gaji prema svom bratu se tačno vidi u njenim rečenicama, čak i posle 18 godina. Džoš je u tom trenutku imao 19 godina, a saobraćajna nesreća se dogodila davne 2000. godine.

Džošua, brat Džezmin Vord. Fotografija: The New York Times (lična arhiva Džesmin Vord)

Naslov romana je takođe vrlo simboličan. Prevod nije Muškarci koje smo silovali, da ne dođe do zabune, već u slobodnom prevodu Muškarci koje smo pokosili. To je ujedno aluzija na pesmu Hariet Tubman koja glasi ovako:

We heard the rain falling and that was the blood falling;

and when we came to get in the crops,

it was dead men that we reaped.”

Mi ne znamo šta to znači biti crn, i nikada nećemo znati šta je to tačno rasizam. Možemo da nagađamo. Ali nakon ovog romana, bićemo svesni koliko toga zapravo još ima u Americi i širom sveta, možda ne na vrlo evidentan način, ali sav taj pasivan rasizam je doveo do svih ovih smrti. Svaka šansa koja nije data niti jednom crncu koja ih je naterala da se uvuku u loše društvo i počnu baviti lošim stvarima, svaki san koji nije mogao postati stvarnost. Jer crnci, posebno u tako malim gradovima i malo zatvorenijim mestima, od samog rođenja znaju šta mogu postati. Znaju kakav će život da vode, i njihovo je samo da nauče da preživljavaju.

Knjiga broji 251 stranu i može da se poruči ovde (cena je negde oko 1100 dinara).

spisateljica Džesmin Vord / fotografija: Brooklyn Magazine