Triler

Vanja Bulić – Teodorin prsten // Krimić sa bitnim propustima

By In

Dobar krimić mora da ispuni nekoliko uslova. Prvi je svakako dinamična naracija koja nas mami da pročitamo još samo jedno poglavlje pre spavanja, zatim maštovit zaplet i motiv koji drži vodu, zanimljivi i dobro razrađeni likovi i na kraju, poželjno je da modus operandi ubice bude nešto novo i kreativno. Možda je pomalo morbidno reći, ali niko ne želi da čita o dosadnom ubistvu.

Otkad je izašao sada već savremeni klasik, Da Vinčijev kod Dena Brauna, bezbroj pisaca pokušalo je da spoji istorijske elemente sa fikcijom smeštenom u savremenom svetu. Na našim prostorima, tog posla latio se Vanja Bulić, dugogodišnji novinar i biograf koji se oprobao i kao romanopisac. Njegovi romani  Simeonov pečat i Teslina pošiljka igraju se nekim od najzanimljivijih delova naše istorije. Teodorin prsten je najnoviji Bulićev roman koji ćete naći na listama najprodavanijih naslova velikih knjižara. Ali da li je zaslužno tu ili je u pitanju stara slava?

Istorijski element ovog romana je Teodorin prsten – zlatni prsten koji je pripadao kraljici Teodori, majci cara Dušana, koji nosi kletvu i navodno osuđuje na smrt svakog ko ga nosi a nije dostojan slave Nemanjića. Međutim, priča je smeštena u jednu beogradsku noć, na modnu reviju fiktivnog kreatora Stevana Nastasijevića gde će biti predstavljen srednjovekovni srpski nakit, između ostalog i Teodorin prsten. Kto ga nosi, pomozi mu Bog. Već u prvom poglavlji saznajemo šta će poći po zlu. U bekstejdžu pronalaze ubijenu manekenku, a inspektor nam otkriva da će se do kraja noći dogoditi još dve nasilne smrti.

Zatim nastaje hronološka katastrofa. Kratka poglavlja prate čas jednog, čas drugog lika. Zadatak novinara Novaka Ivanovića je da nam ispriča priču o prstenu izmešanu sa gomilom naizgled nasumično izabranih detalja i anegdota iz srpske istorije. Tokom 127 stranica, kada novinar na krajnje antiklimaktičan način otkriva beživotno telo mlade manekenke sa sve zlokobnim prstenom na ruci, predstavljeni su nam zapetljani odnosi između manekena i manekenki, koji će se zapetljati još više nakon otkrića. Takođe upoznajemo dvoje antipatičnih novinara koji nam prikazuju dinamiku jednog tabloida. S obzirom na dugu novinarsku karijeru pisca, taj uvid možemo smatrati verodostojnim.

Međutim, to nije slučaj sa likovima. Naši manekeni Mina, Vida, Miroslav, Todor, Milica, Maca i Laza su površni, predvidljivi i drama koja se odvija između njih je izveštačena, kao i njihov govor. Pokušaj da se dočara govor mladih i beogradski sleng je sve samo ne uspešan. Dijalozi su isforsirani. Čak ni puna imena likova ne zvuče prirodno. Zatim imamo naporne tabloidne novinare koji očajnički žele da ispadnu oštroumni, ali im to baš i ne polazi za rukom, kao ni inspektoru Periću iz odeljenja za krvne delikte, koji se na kraju ispostavi kao potpuno suvišan i nebitan lik (i ne baš sposoban ni profesionalan policajac). Tok krimi romana treba da polako odvija klupko, dajući nam tragove na kašičicu tako da možemo i sami da iskonstruišemo nekoliko teorija o rešenju misterije. Nije zanimljivo čitati misteriju koju ili provalimo u sekundi, ili je njeno rešenje toliko nategnuto da nam nikada ne bi palo na pamet. Krivac za ubistvo manekenke, nažalost, postaje kristalno jasan negde na polovini knjige, kada se otkrije jedan zaplet dostojan telenovele.

Možda bismo mogli i da pređemo preko mana samog zapleta da je priča predstavljena na pravi način. Međutim, pored labave strukture postoji još mnogo problema tehničke prirode u ovom romanu. Kao prvo, dugogodišnji novinar trebalo bi da poznaje osnove transkripcije (italijansko prezime je Bespuči, a ne Bespući, što otkiva čak i letimičan pogled u pravopis ili rečnik jezičkih nedoumica). Pisac krimića mora da obrati posebnu pažnju na detalje, pa tako ne sme da se desi da je jedan od glavnih likova čas Vida Zloković (str. 163), čas Vida Minić (str. 292) – blam. Deo domaće kulturne scene ne bi smeo sebi da dozvoli da se razbacuje imenima stvarnih javnih ličnosti, pritom ostvarenih i uglednih profesionalaca i da onda pogrešno navodi njihovo ime (ja znam za glumca Branimira, a ne za Branislava Brstinu (str. 137)) – još veći blam. Čest problem kod romana čija se radnja odvija tokom veoma kratkog vremenskog perioda je težnja da se priča razvuče na 200-300 stranica čak i kad nema materijala za to, pa se tako ubacuju epizodni likovi, nebitne anegdote i ponavljanje već izrečenih dijaloga i prepričavanje već viđenih situacija. Još je veći problem kada se ti dijalozi pogrešno citiraju. Posle svega ovoga, čitalac ne može a da se ne zapita da li je i jedna jedina osoba pročitala ovo delo pre štampanja.

Vrhunac apsurda i neuspelog pokušaja da se dočara život beogradskog džet-seta je scena u kojoj muzička pratnja na reviji, Zdravko Čolić, daje izjavu policiji. Na čistoj ekavici.

Sve u svemu, priča o Teodorinom prstenu jeste zanimljiva sama po sebi i ima potencijala da se ispriča na dinamičan, maštovit i poseban način. Ono što kvari ovaj roman su diskutabline odluke pisca i nevešta izvedba, koja, ako uzmemo u obzir da je Bulić od 2010. godine izdao 10 beletrističkih romana, postaje neminovna.

Teodorin prsten, nažalost, nije ispunio nijedan od uslova navedenih na početku teksta. Ljubiteljima trilera koji se igraju istorijskim elementima ipak savetujemo da se strpe dok Den Braun ne napiše nešto novo.

piše: Emilija Micković


Izdavač: Laguna

Broj strana: 312