savremena književnost

Viržini Depent, “Vernon Trodon” (Tom 2) // Sjajna kritika društva upakovana u seks, drogu i rokenrol

By In

U aprilu mesecu mi se život malo promenio nakon pročitanog prvog toma francuskog hita Vernon Trodon, koga sam od milja nazvao Jadnicima nove generacije. I zaista jeste – ovo je trilogija koja u sebi sadrži toliko upečatljive likove da ćete zaboraviti sve one omiljene otpadnike iz drugih književnih dela. Ukoliko se niste do sada upoznali sa fantastičnim Vernonom Trodonom, savetujem Vam da to učinite što pre, jer niste svesni kakva Vas avantura zapravo čeka. Sledi ukratko šta je ono što smo saznali u prvom delu, i na koji način se priča nastavlja. Iako ovaj prikaz neće sadržati spojlere koji će Vam pokvariti čitalačko iskustvo, verujem da će se naći po koja informacija koju oni koji se nisu upustili u drugi tom ne znaju. Iz tog razloga, ako razmišljate da li je Vernon Trodon za vas, pročitajte prikaz prvog toma.

Pre nego što krenem sa ovim prikazom, bitno je podsetiti se ko je Viržini Depent, jedna od boljih savremenih francuskih književnica. Naime, Viržini je rođena 1969. godine, i bavi se pisanjem romana i snimanjem filmova. Život Viržini Depent je bio posve neobičan i drugačiji – ona se bavila kako prostitucijom, tako i radom na pipšouovima, radila je u prodavnici ploča ali i kao kritičar porno filmova. Kao mala bila je žrtva i silovanja i nasilja, i sve ove stvari su je inspirisale da u svojim romanima piše o marginalizovanim ljudima i o ljudima koji žive na obodima društvenih normi. Depentova se pre svega bavi generacijom X, i načinom na koji je ta konkretna generacija napravila seksualnu revoluciju u svetu. Ona piše o drogama, o žurkama, o konstantom seksu, o ljudima koji žive na ulici ili o onima koji preživljavaju dan za danom ne znajući šta će im se desiti sutra. Takvi su joj likovi u romanima, i takvi su joj likovi u filmovima. Njen najpoznatiji film, koji je radila po svom romanu, jeste film Kresni me, francuski triler iz 2000. godine.

Prvi tom ove trilogije rezervisan je za naše upoznavanje sa likovima, te verujem, ako će vam se neki tom najmanje svideti, to je upravo ovaj (iako su šanse da vam se ne svide jako, jako male). Vernon Trodon je pedesetogodišnji vlasnik najpopularnije prodavnice ploča koja je prestala sa radom u trenutku kada je kupovina ploča prestala da bude popularna. Upravo je razvoj tehnologije uticao na to da Vernon, jedan od poštovanijih meštana Pariza u određenim krugovima, ostane bez ičega. On živi na socijalnoj pomoći, ali će u jednom trenutku shvatiti da poseduje nešto što bi svi vrlo skupo platili. Naime, velika rokenrol zvezda Aleks Blič, ujedno i Vernonov prijatelj je umro, a Vernon ima kasete sa njegovim poslednjim intervjuom. Upravo za tim kasetama tragaju razni profili, uključujući producente, novinare, pa i bivše porno zvezde koje su u nekom obliku povezane sa celokupnom pričom.

Na početku ovog dela susrećemo se sa Vernonom koji živi kao najobičniji klošar bez krova nad glavom, sa ostalim klošarima u jednom naselju u Parizu. Ljudi i dalje tragaju za njim kako bi pronašli kasete, ali je priča u ovom tomu romana potpuno drugačija nego u prethodnom. Kako je prvi tom bio upoznavanje sa likovima i njihova potraga za Vernonom, ovde se zaplet ne vrti nužno oko toga. Svi likovi su manje-više isti, mada ćemo nekolicinu njih upoznati mnogo bolje, uključujući i Votku Satanu, bivšu porno zvezdu koja se predozirala. Votka Satana je bila sporedni lik u prvom tomu; znali smo njenu sudbinu, upoznali i njenu ćerku Ajšu, ali nismo duboko zalazili u njen lik. U drugom tomu nas Depentova vodi i ovde, i sasvim je okej reći da je njen život (odnosno njena smrt koja možda i nije bila slučajna) veliki deo samog zapleta. Ali priča ide mnogo, mnogo dublje.

Ono što je posebno interesantno u celoj ovoj priči jeste način na koji Viržini Depent kritikuje društvo. Ukoliko uzmete prvi deo ove trilogije, primetićete da je njen jezik prilično uličarski – svaka stranica je prepuna psovki i slenga,  što dodatno doprinosi stvaranju ciljane atmosfere romana. Ipak je radnja smeštena u današnjem Parizu i prati priču ljudi koji su uvek bili marginalizovani. Vernon Trodon u ovom delu možda jeste beskućnik, ali svi likovi u romanu su upravo oni koji su posmatrani od većine kao ”otpadnici” – tu su transvestiti, porno zvezde, narkomani, prljavi klošari, pokrivene muslimanke, lezbejke. Svi oni stvaraju kolaž presjajnih likova sa kojim se susrećemo i u prvom i u drugom delu. Upravo zbog ovog načina stvaranja i razrađivanja likova, može se stvoriti utisak da je prvi deo malo šovinistički, iako je istina potpuno drugačija. Drugi tom Trodona nam donosi presjajne epizode svih ženskih likova, i donekle postaje jedan feministički manifesto. Ali ono što je jako bitno ovde, a što Viržini zna, jeste da je razlika između feminizma i mizandrije jako tanka. Ovde ćete svedočiti nekim presjajnim epizodama koje oslikavaju žensku snagu, ali ćete na isti način pročitati kako sve to može da utiče i na muškarce. Jer feminizam nije mizandrija. Ona podjenaku snagu daje i muškim i ženskim likovima, iako su žene te koje odnose nagradu za najbolje i najupečatljivije likove ovog toma.

Muškarci moraju da izdrže sve što im se nameće, i niko ih ne pita da li su osetljivi ili ne.  Polazi se od pretpostavke da su nužno za. Niko se en pita da li im se sviđa da ih zajebavaju na svakom koraku, niti je ikog briga da li žele da budu očevi ili ne, ništa više nego što ikog zanima da li imaju sredsta da plate alimentaciju koja im se nameće… sve na isti fazon. Kad si muško, uvek je ”plati pa se klati”, bez izuzetka.

Prosto je neverovatno koliko je ovaj roman slojevit. Viržini Depent je jedan genije, u to nema sumnje. Osim fantastičnih likova koje je razradila do savršenstva, i zapleta romana koji je odličan, Viržini kritikuje društvo na najbolji mogući način. Ono što njenu kritiku društva čini posebnom jeste što je izuzetno realna, i ne trudi se da bude niti previše politički korektna niti fer, već zaista koristi ovu platformu da ljudima pokaže koje su greške modernog čoveka, bez dlake na jeziku. Od primera o muškarcima (koji je izuzetno bitan jer smo u moru feminizma zaboravili da postoje i muškarci koji su potlačeni u određenim momentima što nikako ne smemo da zaboravimo ili bacimo u drugi plan), ona pokazuje koliko je to društvo nefer prema onima koje etiketiraju kao otpadnike. Suvišno je da pričam da će ona kroz likove u oba toma pokazati svu netoleranciju koju moderni čovek u sebi nosi, ali je isto tako bitno pomenuti da su neke od njenih tema vrlo univerzalne. Ona priča i o majčinstvu i šta to ženi znači, da neke žene žele da se oprobaju kao majke jer to društvo od njih traži; priča o homoseksualnim brakovima i o tome da se svi moramo boriti za njih iako možda ne verujemo u samu instituciju braka; priča o crncima i muslimanima, i to sve na jedan potpuno realan i sirov način. Neki pasusi mogu delovati rasistički, seksistički, nacionalistički, ali kada se shvati poenta iza tih pasusa bićete zaprepašćeni. Zaista neverovatno dobra i ispravna kritika današnjeg  društva.

Ono što za kraj mogu da Vam kažem je da uzmete ovu trilogiju i da joj date šansu. Savršena je. Nemam dalji komentar.

”Tretiraju nas kao beskućnike. Mi smo kategorija odbačenih – i ne pomišljaju da nas integrišu u društvo. Znate li koliko nas umire svake godine? Znate li koliko bi lako bilo osigurati da svi imamo gde da spavamo kad je hladno? Nikog nije briga za imena onih koji izgube život na trotoaru”. Sedi na niskoj grani, noge mu se njišu tik iznad zemlje. ”Živimo kao psi, umiremo kao psi”, obično odgovori Danijel, a Olga odmahuje glavom: ”Ne. Psi bar imaju gazde koje plaču za njima.”

Viržini Depent, foto: LadyFirst

Naslov originala: Virginie Despentes – Vernon Subutex, Tome 2

Izdavač: Booka

Broj strana: 311