Drama, Istorijski

Vuk Drašković – Nož // Sečivo koje razdvaja jednu naciju na dve vere

By In

Neću ovaj prikaz počinjati nekim generalnim uvodom, jer bi generalni uvod bio prvenstveno vezan za teška vremena koja je Balkan proživeo (ali i još uvek negde proživljava), a smatram da smo toliko puta o tome slušali da je red da se bar na momenat ne prisećamo toga. Međutim, možda je to i teško uraditi kada pričamo o kultnom romanu Nož, za koji su svi čuli, pisca i političara Vuka Draškovića. Za Draškovića kažu da je bolji pisac nego što je političar, tako da, ako ga volite kao političara, onda bi apsolutno trebalo pročitati ovaj roman, a ako smatrate da je kao političar loš, onda dajte šansu ovog romanu jer, pa, kažu da je bolji pisac. O čemu je tačno roman Nož i iz kog razloga je toliko kontroverzan?

Za roman Nož sam čuo za vreme ranih dvehiljaditih, i to kada se pojavio igrani film baziran na ovom romanu. Baš tada se pričalo da je ovaj film, ali i sama priča, pa i roman, izuzetno brutalan i krvav, i da zaista nije za svakog. Dvadeset godina nakon filma, izdavačka kuća Laguna je ponovo izdala ovaj kultni roman Vuka Draškovića, te je došlo vreme videti da li je ovaj roman zaista toliko strašan kakvim su ga najavljivali ili je u pitanju bio samo loš tajming.

Priča počinje na Božić davne 1942. godine, u jednom malom selu u Republici Srpskoj, u kom, između ostalog, žive srpska porodica Jugović i muslimanska porodica Osmanović. Zbog netrpeljivosti između dve vere za vreme Drugog svetskog rata, u jednom trenutku Osmanovići ulaze na posed njihovih komšija Jugovića i ubijaju sve do jednog, osim jednodnevne bebe koju kradu kako bi je odgajili i vaspitali kao muslimana koji će da mrzi i da ubija Srbe. Nakon toga, Srbi iz istog mesta odlaze na imanje Osmanovića, gde će takođe ubijati, ali će beba (sada zvana Alija Osmanović) preživeti jer će ga nova majka, Rabija, sakriti sa sobom na tavanu kuće. Srbi će, međutim, oteti drugo dete, Salima, misleći da je to srpska beba koja je nestala u kući Jugovića. Roman nas zatim vodi nekoliko godina kasnije, kada je Alija Osmanović na studijama u Sarajevu. On još uvek nije svestan svojih korena, ali će kroz prijatelje, i kroz simpatije sa Milicom polako shvatiti da njegova generacija možda i nije ista kao generacija njegovih roditelja (za koje i dalje smatra da su Osmanovići). Kada u priču uđe i Sikter-efendija, tajne ove dve porodice će polako početi da se razotkrivaju.

Roman Nož prati priča da je izuzetno krvav, i jako težak za čitanje. Ovo, opet, sve zavisi od čitaoca do čitaoca, i od toga kakav stomak za nasilje ima. Prvo poglavlje romana, Božić, jeste izuzetno krvavo i prilično mučno za čitati, posebno kada su u pitanju scene silovanja i sečenja dojki i glava koje su vrlo slikovito objašnjene. Da bi stvar bila još snažnija i mučnija, na samom početku romana, u predgovoru Nožem na Nož koji je takođe pisao Drašković i u kome opisuje sve kritike nakon objavljenog romana, on otkriva da je ceo roman baziran na istinitim događajima iz 1942. u selu Pridvorica, kada su sve srpske kuće spaljene. Međutim, iako je prvo poglavlje zaista krvavo, nastavak romana nije toliko mučan za čitati. Tužan jeste, prvenstveno zbog nepravde koju je netrpeljivost ove dve vere donela na Balkan, ali isto tako i zbog samog Alije Osmanovića koji ne zna svoju pravu istinu, a takvih je, i van fikcije, bilo na stotine.

Možda Vuk Drašković nije sjajan političar. Možda nije ni najbolji književnik, ali je Nož zaista roman koji vredi pročitati. Napisan je vrlo interesantno, koristeći svojevrsni dijalekat koji će možda nekome biti malo komplikovaniji za pročitati. S obzirom na to da se glavna radnja dešava u muslimanskoj porodici (odnosno u porodici koja prati Aliju/Iliju Osmanovića), vrlo se često mogu pročitati turske reči kao što su rahmetli (pokojni) ili reči na ijekavici. Iz tog razloga, postoji mogućnost da će Google malo više da radi, posebno ako niste upoznati sa samom tematikom romana, ali sve ovo doprinosi generalno autentičnoj atmosferi koju ovaj roman stvara.

Dakako da Nož ima nekih svojih mana koje se uglavnom ogledaju u samom stilu, ili ponekad u tempu, ali je sve to minorno kada se apsolutno svi segmenti Noža stave na papir. On pokriva jednu tematiku koja je izuzetno bolna iz razloga što je istinita, tematiku koje se moramo sećati ne da bi se svetili ili da bi mrzeli, nego da iz nje naučili da vera ne sme nikada da razdvaja ljude. To jeste svakako tema o kojoj se polemiše i priča toliko, toliko dugo, i to ne samo na Balkanu, već širom sveta. 

Sam naslov romana je i te kako simboličan. Nož se ne odnosi samo na instrument masakra koji se dešavao na ovim podnebljima u tom periodu (ali i kasnije, posebno devedesetih), već i simbolično predstavlja jednu naciju, odnosno stanovnike jedne te iste države, koju razdvaja vera. Nož ne mora biti samo fizičko oružje, jer i reči mogu seći isto kao i nož, što se u samom romanu više puta pominje.  

Da li pročitati ovaj roman? Iako želim da kažem jedno veliko DA, mislim da je jako bitno da ovaj roman ne pročitaju ljudi koji će ga iskoristiti za dalje potpirivanje mržnje. Ovo je svakako jedan klasik koji će se možda za 100 godina potpuno drugačije doživljavati i na koga će se gledati sa jedne istorijske strane, ali s druge strane, ukoliko se ne shvati srž i poenta samog romana – a to je da je apsolutno nebitno koje smo vere već da možemo, ukoliko želimo i ukoliko nas život natera, biti bilo koje vere, i da smo svi jednaki – može stvoriti kontra efekat. U svakom slučaju, Nož je zaista jedna bolesno dobra priča.


Izdavač: Laguna

Broj strana: 336