Drama, Istorijski

Žoze Luis Peišoto – Livro // Biser portugalskog postmodernizma

By In

Verovatno smo navikli da čitamo malo lakšu literaturu – ili ne nužno lakšu, već onu koju možemo da ispratimo, čije rečenice možemo da zapisujemo i citiramo, rečenice bez kraja, prepune opisa – ali šta je sa svim onim knjigama koje su malo drugačije i specifičnije? Zamislite Virdžiniju Vulf i Džejmsa Džojsa, i u njihovu književnost ubacite minimalizam. Taj produkt je onda svakako Livro, roman portugalskog pisca Žosea Luisa Peišotoa, koji je 2013. godine proglašem za najbolji evropski roman. O čemu je tačno Livro, kako je to postmodernistički, koje teme on prati i zašto se i srpsko izdanje zove portugalskom rečju za knjigu (livro)?

Pre nego što počnem sa recenzijom romana, hajde malo da se pozabavimo samim piscem. Žoze Luis Peišoto ima 44 godine, i potiče iz jednog malog portugalskog sela, Galveias. Osim romana, pripovetki, drami i pesama, on je takođe kolumnista za nekoliko portugalskih novina, među kojima je i portugalsko izdanje časopisa GQ. Sa samo 27 godina osvojio je prestižnu portugalsku književnu nagradu ’’Žoze Saramago’’, čime je postao najmlađi pisac sa tom nagradom u rukama. Osim romana Livro, koji je, kao što sam napomenuo, dobio nagradu za najbolji evropski roman, poznat je i po romanu Nenhum Olhar, koji je dobio nagradu za najbolju knjigu objavljenu u Engleskoj 2007. godine. Zahvaljujući Kontast izdavaštvu, i mi imamo mogućnost da osetimo njegovu književnost, preko ovog izdanjea koje je pre svega estetski savršeno.

Livro prati priču Ilidija i Adelaide, ispričanu kroz dva dela. Roman započinje 1948. godine, kada šestogodišnjeg Ilidija napušta majka koja mu poklanja knjigu. On će, bez nje, pokušati da u ruralnim delovima Portugala živi najbolji život koji može, uz pomoć svoja dva prijatelja, Kozme i Galopina. Negde usput, on će se zaljubiti u Adelaide, i pokloniće joj istu tu knjigu koja je njemu bila data na poklon od strane majke, i time će joj pokazati koliko se ona zapravo njemu dopada. Međutim, dešava se život, i Adelaide će emigrirati u Francusku, gde će se zaposliti kao čistačica u biblioteci, ali će knjiga koju joj je Ilidio poklonio igrati značajnu ulogu u njenom pronalaženju budućeg muža. Ipak, i Adelaide i Ilidio će zauvek imati jedan te isti cilj – da se ponovo sretnu. Drugi deo je smešten u, otprilike, 2010. godinu, kada ćemo na jedan spektakularan način otkriti pravo značenje iza naslova knjige, a koji će na ovom blogu ostati neotkriven jer zaista ne želim da upropastim osećaj.

Portugalski pisci su dosta pisali o migraciji Portugala u Francusku i obližnje zemlje. Pošto to nije istorijska činjenica koja je poznata nama na ovim prostorima, postoji mogućnost da i ne znate da su se ove migracije dešavale. Naime, u toku 50-ih i 60-ih godina prošlog veka, hiljade i hiljade portugalaca emigriralo je u Francusku kako bi pobegli od diktature i loše situacije u svojoj državi. Iako je taj proces sam po sebi dovoljan da bi se ispričale najtužnije priče, Peišoto odlučuje da posveti jako malo vremena tome. Migracija jeste bitna za priču romana, ali je opisana vrlo ovlaš, što automatski čini ovaj roman manje istorijskim nego što bi inicijalno pomislili.

Ono što je takođe vrlo bitno u Peišotovom romanu jeste dualitet. Pre svega tu je dualitet knjige: ona je podeljena na dva dela, prvi, koji zauzima skoro ¾ romana, i drugi, koji je napisano na potpuno drugačiji način od prvog dela. Zatim, tu je dualitet koji se oslikava u narativima Ilidia i Adelaide, muškog i ženskog, a zatim taj dualitet narativa ide još dublje, kada se na sceni, u drugom delu knjige, pojavljuje neko ko će učiniti da priča Ilidia i Adelaide bude jedno, a njegov narativ nešto potpuno drugačije. Na samom kraju, ne smemo da zaboravimo ruralne predele Portugalije i urbane ulice Pariza, što je takođe još jedna, bitna paralela o kojoj Peišoto piše.

”Knjige koje držim na polici oslikavaju mene: šta želim da zadržim u sećanju i šta ne želim da zaboravim.”

Livro se ne čita zbog priče – on se čita zbog svojih rečenica. Napisan vrlo postmodernistički, mnogima se ovaj roman neće dopasti. Roman počinje na jako lep način koji će uključiti čitaoca u Ilidiovo detinjstvo, međutim negde pri sredini knjige sve počinje da biva prilično dosadno. Ipak, baš u trenutku kada budemo spremni da damo najmanju ocenu ovom romanu, Peišoto će kroz drugi deo romana uspeti ponovo da nas vrati u priču i da nas zainteresuje da ovaj roman pročitamo do samog kraja. Napisan je tokom misli, što samo po sebi može biti dosta komplikovano i konfuzno, začinjem minimalizmom i intertekstualnošću (što su sve stvari koje volim), mogu da zamislim zašto se nekome ovaj roman ne bi dopao. Na samom kraju se Peišoto obraća diretkno čitaocima, što je zaista nešto što je retko u književnosti a opet vrlo, vrlo efektivno.

Da zaključimo – ukoliko tražite neki čiklit ili istorijsku priču sa puno opisa i osećanja bačenih na papir – ovo nije knjiga za Vas. Međutim, ako ste za delo jedne ozbiljne književnosti, koja u svojim koricama krije nešto dublje od same priče; neke simbole, neke metafore, neke skrivene ideje i poruke onda trk u najbližu knjižaru i uzmite sebi ovaj roman. Iako Peišoto piše kratkim i direktnim rečenicama, one su zaista pune osećanja, ukoliko ih shvatimo kako treba. Posebne pohvale prevodiocu koji je zaista uradio savršen posao.

pisac Žoze Luis Peišoto

Naslov originala: José Luís PeixotoLivro

Izdavač: Konstrast Izdavaštvo

Broj stranica: 213