Distopija, Drama, savremena književnost

Žoze Saramago, “Pećina” // Distopijski prikaz kapitalizma i konzumerizma

By In

Vreme u kom živimo i način na koji svet funkcioniše je oduvek bio jedna od glavnih tema nekih velikih književnih dela. Politika je uvek nalazila način da dopre do književnosti, te je tako stvorila neka od najupečatljivijih dela današnjice. Pisci koji imaju određeno mišljenje o ljudima koji vode ovaj svet kao i mišljenje o pravcu kojim čovečanstvo ide su često koristili to kao motivaciju za svoja dela, pa je tako i roman 1984 postao jedan od klasika književnosti. Distopija jeste jedan od žanrova kojim su se ovi pisci koristili, tako oslikavajući svet koji je daleko od ovog našeg, ali ipak i sa dosta sličnosti, i to je ono što je najjezivije kod ovih romana. Sve to deluje prilično nerealno, ali kad se zapitamo i stavimo prst na čelo shvatimo da te priče možda i nisu baš toliko nerealne. Da li je nerealno, na  primer, da konstantno iznad sebe imamo jednog Velikog Brata koji posmatra svaki naš korak? Žoze Saramago (1922 – 2010), portugalski pisac i ujedno i dobitnik Nobelove nagrade za književnost je samo jedan pisac u nizu koji je metaforički pisao o svetu u kom živimo. Tri njegova dela, Slepilo, Sva imena i Pećina su tri od tih romana, i predstavljaju triptih o kapitalizmu i o tome kako on utiče na ovaj svet.

Iako tri već pomenuta romana predstavljaju triptih, odnosno tri romana koja imaju neku zajedničku temu, bilo koji od njih može da se čita odvojeno od drugih. Pećina je roman koji je napisan 2002. godine, i predstavlja piščevo viđenje kapitalizma i konzumerizma. Sam naslov romana potiče iz Platonove alegorije o pećini u kojoj se ljudi rađaju i u kojoj umiru, ne shvatajući da izvan nje ima mnogo toga čega oni nisu svesni. Glavni junak ove distopije jeste šezdesetčetvorogodišnji Siprijano Algor, grnčar koji za svoju porodicu zarađuje tako što pravi razne grnčarije i prodaje je Centru. Centar je, u ovom romanu, nešto nalik glavnom gradu sveta u kom ovi junaci žive; u pitanju je megalomanski kompleks u kom živi samo elita, dok svi ostali koji žive van Centra rade kako bi upravo ta elita bila zadovoljna. Sirpijano Algor već godinama prodaje svoje grnčarije Centru, sve do jednog dana (kojim roman počinje), kada saznaje da Centar više neće otkupljivati njegove proizvode. Zahvaljujući popularnosti plastike, kao i tome da je ona jeftinija i praktičnija, a uz to i savršeno podseća na ”pravu stvar”, Siprijano gubi svoj posao. On, zajedno sa svojom ćerkom Martom sa kojom živi, odlučuje da krene da pravi male figurice raznih ljudi i zanimanja, misleći da je upravo to ono što je stanovnicima Centra potrebno. U isto vreme, Siprijanu preti i preseljenje u Centar, zahvaljujući svom zetu Marselu koji godinama radi kao čuvar u Centru, a sada mu se smeši i unapređenje. Siprijano nije preterano uzbuđen zbog te ideje i zbog preseljenja u ovaj megalomanski kompleks koji bi trebalo da predstavlja sve što ljudi žele od života, ali daće mu šansu. Međutim, ono što će otkriti lutajući Centrom će mu promeniti život.

Pećina je jedan potpuno drugačiji pogled na konzumerizam, i svakako se mogu povući paralele sa svetom u kom živimo danas. Da li vam nikako nije poznata činjenica da neki ljudi godinama ginu i rade kako bi napravili nešto samo da bi to prodali onim najbogatijim ljudima ili snobovima kojima je bitno da imaju nešto originalno i unikatno? Takođe, da li nam je poznato to da upravo ta najbogatija elita zapravo i diktira današnje trendove i ono što će se prodavati i šta neće? Siprijano Algor nije samo glavni junak Saramagove Pećine, on je svako od nas, on je onaj građanin čiji život dosta zavisi od onoga šta će ta elita za koju radi reći. Nebitna je činjenica koliko on talenta u sebi ima, ili koliko je dobar čovek u duši; Siprijano je simbol čoveka koji čitav život radi i zavisi od drugih samo da bi mogao sebi da obezbedi iole lep život.

Ali iako je zaplet ovog romana interesantan sam po sebi, ono što ovaj roman čini posebnim jesu likovi koje je Saramago stvorio. Pećina je roman koji ne obiluje likovima; likovi su Siprijano, Marta, Marsel i jedna udovica bitna za razumevanje i nadogradnju Siprijanovog lika, ali svi su oni građeni na jedan neverovatan način. Upravo ta udovica i predstavlja Siprijanov ljubavni interes u romanu, dok je on potpuno izgubljen jer je svestan da neće moći da joj pruži normalan život imajući u vidu da je nedavno izgubio svoj posao. Ono što je posebno interesantno ovde jeste to da je Samarago želeo da svima podari mogućnost razmišljanja i osećanja, te je tako i psu koji Siprijano nalazi negde na početku romana data mogućnost razmišljanja i osećanja. Iako mu Saramago ne daje glas u romanu, pas Ašado je jedan od likova koje razumemo; on ima osećanja, zna da razmišlja i samim tim predstavljen je kao jedan od interesantnijih likova u romanu. Sami odnosi likova je takođe za svaku pohvalu – ovo je verovatno jedan od retkih romana u kojima su svi likovi izuzetno pozitivni i u toku čitanja navijamo za sve, niko nas ne nervira. Odnos Siprijana i Marte je prelep odnos oca i ćerke, jedan iskren odnos prepun ljubavi i uzajamnog poštovanja, što se vrlo lako može videti u sceni kada Marta govori svom ocu da je trudna (ovo nije nikakav spojler, vrlo rano u romanu saznajemo ovu informaciju). Zatim, odnos Marsela i Siprijana kao jedan zdrav odnos tasta i zeta, ali i odnos psa Ašada sa svim likovima u romanu je takođe nešto što će se mnogima dopasti. Dakle, zaključak može biti da je ovo roman sa 3 do 4 izuzetno pozitivna lika koja ćemo želeti u svom okruženju. Sa svima njima ćemo moći da se poistovetimo, moći ćemo bez problema da osetimo njihove želje i planove, da razumemo njihova osećanja, dok ćemo u isto vreme navijati za njih i zajedno sa Saramagom ih voditi na put kojim mi mislimo da bi trebalo da idu. Gradnja likova i odnosa između likova u Pećini je zaista vrlo, vrlo dobra.

Saramagov stil pisanja je takođe nešto što i Pećinu čini posebnim književnim  delom. Služeći se tokom misli, dugačkim rečenicama koje su uglavnom razdvojene pasusima i dijalozima koji su utkani u te rečenice, Saramago stvara atmosferu koja se ne može baš osetiti u nekim drugim distopijskim delima. Međutim, ako ste čitali Saramaga i ranije, onda znate šta bi trebalo da očekujete, i verujem da će vam se potpuno dopasti. Ono što Saramaga izdvaja od drugih pisaca jeste njegova ljubav prema rečima, i to se vidi i u Pećini. Ona je zaista napisana odlično, i, iako je kao roman malo duži nego što bih voleo da bude, zaista se čita sa posebnom radošću i posebnim  interesovanjem.

Da li preporučujem Pećinu? Svakako da da, posebno ako volite distopije ili  Saramaga generalno.  Ali, bitna stvar jeste ta da Pećina možda nije roman sa kojim bi trebalo da se upoznate sa ovim piscem. Ako niste čitali Saramagove reči ranije, preporučujem da to budu romani Slepilo, Smrt i njeni hirovi,  ili Kain ukoliko volite biblijske reference.

Žoze Saramago

Naslov originala: Jose Saramago – La Caverna

Izdavač: Laguna

Broj strana: 355

Leave a Reply