Triler

“Žuta kabanica” i “Jedno đubre manje” Đorđa Bajića // Skandinavski trileri na srpski način

By In

piše: Milan Đuričić

Srpska savremena književnost nema bogatu tradiciju misterija i trilera, iako je naša zemlja bogata materijalom za takvu vrstu romana. Možda je ljudima dosta kriminala i zločina o kom svakodnevno čitaju u crnoj hronici, pa zato uređene zemlje poput Švedske, Norveške i Danske dominiraju u tom žanru, jer su daleko od njihove realnosti. Ipak, pisac Đorđe Bajić je odlučio da napiše klasičan detektivski triler, smešten u Beograd, po uzoru na moderne američke i skandinavske krimi romane.

Radnja počinje ubistvom studenta koji je brutalno pretučen nakon što se vraćao kući od devojke. Beograđanka Dafina se ubrzo useljava u stan u kome je ubijeni mladić živeo, ali ona ima skrivene motive: naime, njena sestra je umrla u toj zgradi kada je pala kroz prozor. Iako je policija njenu smrt okarakterisala kao nesrećni slučaj, Dafina sumnja da se tu krije ubistvo, i da je ubijeni dečko sledeće žrtva ubice njene sestre.

Dafini pomaže i suprug njene pokojne sestre Mirjane, Boris – nekada ugledni advokat koji je nakon ženine smrti propao psihički i fizički, a tu je i čitava plejada sporednih likova, od kojih svako krije neku tajnu i može biti potencijalni ubica. Prilično je neobično čitati triler sa likovima koje svakako poznajemo u našem okruženju – od radoznalih komšinica koje znaju sve tračeve, do naizgled savršenih porodica koje su drugačije iza zatvorenih vrata, pa do mladih devojaka koje žele da na lak način dođu do slave i novca, i propalih umetnika. Pisac je kroz priču upleo obične ljude koje jedva sastavljaju kraj sa krajem i bave se banalnim životima drugih; bogati građanski deo društva pun licemerstva; i svet kriminala i lakih devojaka, zavijen u svet kiča i turbo-folka po kojem je noćni život Beograda poznat. Jedan od važnih elemenata priče je i propala zgrada u ulici Drage Mašin, u kojoj se najveći deo radnje događa, i sudbine njenih stanara iz svih društvenih slojeva.

Tu je i sporedni lik inspektora Nikole Limana, koji ima malu ulogu u razrešenju samog zločina, ali je klasični predstavnik zakona kakvog imamo u okakvim delima. Njegov lik se pojavljuje i u nastavku Jedno đubre manje. U Žutoj kabanici fokus je ipak na običnim ljudima, Dafini i Borisu, koji žele da otkriju ko je krivac za smrt najvažnije osobe u njihovom životu. Prvi roman iz serijala o inspektoru Nikoli Limanu, Žuta kabanica, je bio solidan triler, koji nije doneo ništa novo u samom žanru detektivske fikcije, ali je bio odličan predstavnik novog talasa domaćih krimi priča. Smešten u jednu zgradu u Beogradu u kojoj se dogodilo ubistvo, više je bio nalik zatvorenim misterijama Agate Kristi ili filmova Alfreda Hičkoka (gde se zločin dešava u vili, zgradi, vozu, itd), i obični ljudi su upleteni u misteriju, dok detektiv ima ulogu da se pojavi i razreši zločin. Tako je i Limanov lik bio sasvim sporedan u prvom romanu, dok u nastavku on dobija više prostora i postaje centralni junak.

Nastavak se može čitati i zasebno od prvog dela, jer kao što je običaj u ovakvom žanru, svaka nova knjiga je slučaj za sebe. U romanu Jedno đubre manje, naslovno „đubre“ je Milidrag Krstić Mili, sin jednog od najmoćnijih tajkuna Mitra Krstića. Naime, Mili je klasični pripadnik beogradske bogataške dece, bahat i razuzdan, koji odlazi u striptiz klub da proslavi rođendan sa prijateljima. Čuveni noćni klub Opsesija će postati mesto zločina, kada tokom striptiz tačke u kojoj učestvuju striptizete Sandrica i Inge, gutljaj najskupljeg šampanjca dolazi Miliju glave jer je iskorišćen da ga otruje. Slučaj dobija inspektor Nikola Liman.

Za Nikolu je slučaj pomalo ličan, jer je Šveđanka Inge njegova devojka i upoznali su se kada je radio na prethodnom slučaju ubistva njene koleginice. Mislim da nije slučajnost što je Inge iz Švedske, jer na taj način pisac Đorđe Bajić pruža uticaj Skandinavskim trilerima koji su svetski popularni, od švedskog serijala Milenijum, norveškog detektiva Harija Hulea, pa serija poput danske Zločin ili švedsko-danske koprodukcije Most. Ta dela uglavnom pokazuju idiličnu Skandinaviju kao mračna, hladna mesta puna organizovanog kriminala i psihopatskih ubica kao kontrast ideji o naizgled uređenom društvu. Srbija je daleko od uređenog društva, pa je naše područje veoma plodno tlo za ovakav tip krimića.

Iskreno, meni je upravo taj detalj u kojem prepoznajemo stvari iz našeg okruženja ono što izdvaja Jedno đubre manje od tipičnih krimi romana. Počev od opštih stvari kao lika tajkuna i njegovog sina, ranije umešanog u saobraćajnu nesreću – situacija iz stvarnog života koja je svima poznata ukoliko čitamo crnu hroniku; pa do toga kada striptizeta Sandrica sluša pesmu Milane Ćeranić „Dvadesete gazim“ momenat pre nego što je neko napadne. Upravo napad na Sandricu (starletu i striptizetu koja se proslavila u javnosti glupim izjavama), zakomplikovaće slučaj jer je napadač sa maskom psa opisan od strane svedoka kao Psoglav, demon iz naše mitologije. Inspektor Liman počinje da sumnja da će i njegova Inge biti sledeća žrtva, jer se neko rešava svih ljudi povezanih sa trovanjem.

Mnogi su imali razlog da žele Milija mrtvog ili da kazne njegovog oca Mitra, jer je porodica Krstić koliko bogata, toliko i komplikovana. Mitrova sestra i desna ruka Nada je izgubila sina Jovana u saobraćajnoj nesreći u koju je i Mili bio umešan; Milijeva majka Buba se odala alkoholu nakon razvoda; Mitrov prvi sin je lečeni narkoman, čija se majka ubila, i on ne želi kontakt sa porodicom; a tu su i okrutna Hrvatica Laura koja je Mitrova treća supruga, kao i Milijeva žena Sena, koje dobro znaju da ih muževi varaju.

Brojni likovi, počev od porodice tajkuna, do starleta, striptizeta i trofej supruga, pa tabloidnih novinara i korumpiranih policajaca, čine našu realnost i Bajić je zapakovao sve te ljude u vešto napisanu misteriju. Sam lik Nikole Limana je postao još zanimljiviji jer smo dobili više detalja o njemu, i on će nadam se dobiti i dalje svoj serijal i neki novi zločin da istražuje. Moglo bi se reći „od koga je – dobro je“ za ovaj roman, jer kad god pričamo o domaćim delima gledamo da im smanjimo na kvalitetu kada ih poredimo sa sličnim delima iz sveta, ali ovde zaista za tim nema potrebe. Jedno đubre manje, kao i Žuta kabanica, ne otkrivaju toplu vodu, već pokazuju da Đorđe Bajić poznaje i voli okvire krimi žanra, smeštajući ga u naš milje, uz dozu crnog humora i dobre likove koje možemo prepoznati u svom okruženju. Slično je uradio u svojoj horor komediji Ostrvo prokletih, po uzoru na zapadnjačke pulp romane, gde imamo vampire, zombije i duhove, pa treba podržati domaće pisce koji pišu u krimi i horor žanru, koji je u svetu veoma popularan, a i naši čitaoci ih vole.

pisac Đorđe Bajić